U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić, Jelice Bojanić Kerkez, Gordane Komnenić i Biserke Živanović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Biljana Mikićević, advokat iz ..., protiv tužene Tehničke škole „Jovan Žujović“ iz Gornjeg Milanovca, koju zastupa direktor škole Bojan Veljović, po ovlašćenju Državnog pravobranilaštva, Odeljenja u Kraljevu, radi naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3040/19 od 13.08.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 07.04.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

USVAJA SE revizija tužilje, pa SE PREINAČUJE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3040/19 od 13.08.2020. godine, u stavu drugom izreke, tako što se odbija, kao neosnovana, žalba tužene i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu P1 130/18 od 10.07.2019. godine, u stavu prvom izreke, a  PREINAČAVAJU rešenja o troškovima parničnog postupka sadržana u stavu trećem izreke presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3040/19 od 13.08.2020. godine i stavu trećem izreke presude Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu P1 130/18 od 10.07.2019. godine, tako što se OBAVEZUJE tužena Tehnička škola „Jovan Žujović“ iz Gornjeg Milanovca da tužilji AA iz ... naknadi troškove prvostepenog i drugostepenog parničnog postupka u iznosu od 68.100,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 52.300,00 dinara od izvršnosti presude do isplate, sve u roku od 8 dana od dana prijema otpravka presude.

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužilje izjavljenoj protiv stava prvog izreke presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3040/19 od 13.08.2020. godine, kao o izuzetno dozvoljenoj.

USVAJA SE revizija tužilje, pa SE PREINAČUJU presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3040/19 od 13.08.2020. godine, u stavu prvom izreke i presuda Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu P1 130/18 od 10.07.2019. godine, u stavu drugom izreke, tako što se OBAVEZUJE tužena Tehnička škola „Jovan Žujović“ iz Gornjeg Milanovca da tužilji AA iz ..., na ime troškova izdavanja potvrde o ceni autobuske karte, isplati iznos od 500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 22.02.2018. godine do isplate, u roku od 8 dana od dana prijema otpravka presude.

OBAVEZUJE SE tužena da tužilji naknadi troškove revizijskog postupka u ukupnom iznosu od 12.000,00 dinara, u roku od 8 dana od dana prijema otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu P1 130/18 od 10.07.2019. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezana je tužena da tužilji, na ime troškova za dolazak i odlazak sa rada, za period od 01.01.2018. godine do 01.06.2018. godine, isplati određene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate, sve bliže određeno u ovom stavu izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužilji, na ime troškova izdavanja potvrde o ceni autobuske karte, isplati iznos od 500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 22.02.2018. godine do isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 46.300,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3040/19 od 13.08.2020. godine stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana, žalba tužilje i prvostepena presuda potvrđena u stavu drugom izreke. Stavom drugim izreke, prvostepena presuda je preinačena u stavovima prvom i trećem izreke, tako što je tužbeni zahtev odbijen, kao neosnovan i stavom trećim izreke obavezana tužilja da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 55.500,00 dinara.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizija tužilje izjavljena protiv pobijane presude u stavovima drugom i trećem izreke je dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, a u pogledu revizije izjavljene pobijane presude u stavu prvom izreke ispunjeni su uslovi iz člana 404. ZPP za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj, imajući u vidu revizijske navode i pravnosnažne odluke dostavljene uz reviziju, u kojima je izražen pravni stav o pravu na naknadu troškova izdavanja potvrde o ceni autobuske karte, suprotan stavu nižestepenih sudova, zbog čega je na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužilje osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u radnom odnosu kod tužene po osnovu Ugovora o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti od 05.02.2007. godine. Prema članu 8. ugovora tužilja ima pravo na naknadu troškova u vezi sa radom u visini utvrđenoj Zakonom o radu i odredbom člana 27. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika. Članom 27. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika, koji je bio u primeni u momentu zaključenja ugovora o radu, bilo je propisano da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u visini prevozne karte u javnom saobraćaju.

Tužena je 12.01.2018. godine sa Preduzećem „Autoprevoz“ d.o.o. Čačak (a na osnovu ugovora zaključenog između Opštine Gornji Milanovac i Preduzeća „Autoprevoz“ d.o.o. Čačak od 29.12.2017. godine o besplatnom i prevozu sa popustom prevozu putnika u javnom saobraćaju) zaključila ugovor o obezbeđenju sopstvenog prevoza zaposlenima Škole u javnom gradskom i prigradskom prevozu putnika na teritoriji Gornji Milanovac, kojim se ovaj prevoznik obavezao da u autobusima kojima obavlja poverenu delatnost prevoza putnika u javnom saobraćaju na području opštine Gornji Milanovac obezbedi prevoz zaposlenima tužene, uz odgovarajuću legitimaciju - potvrdu koja se izdaje na osnovu spiska zaposlenih koji prevozniku dostavlja tužena škola, sa relacijama i rasporedom rada škole. Ugovor je zaključen na određeno vreme do 31.12.2018. godine.

Vršilac dužnosti direktora tužene je obavestio sve zaposlene 04.01.2018. godine da mogu preuzeti potvrdu kojom ostvaruju pravo na prevoz umesto mesečne karte. Tužilja je najpre preuzela potvrdu, ali ju je potom vratila, nakon odluke da se neće koristiti prevozom preko Preduzeća „Autoprevoz“ d.o.o. Čačak, jer joj taj prevoz ne odgovara. Tužilja je radi dolaska i odlaska na rad u spornom periodu od 01.01.2018. godine od 01.06.2018. godine koristila taksi ili sopstveni prevoz.

Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finanansijske struke utvrđeni su iznosi troškova prevoza tužilje za dolazak i odlazak sa rada, prema ceni dnevne prevozne karte u jednom pravcu u iznosu od 20,00 dinara na relaciji ...-... i evidenciji broja radnih dana tužilje u spornom periodu, u skladu sa čim je tužilja postavila tužbeni zahtev, a na koji stranke nisu imale primedbe.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom materijalnog prava iz člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, člana 1. stav 2. tačka 28. Zakona o prevozu putnika u drumskom saobraćaju, člana 27. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika i člana 8. Ugovora o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti ocenio da je tužbeni zahtev za naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada osnovan, u iznosima utvrđenim iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finanasijske struke. Prema datim razlozima, iako je tuženi za potrebe dolaska i odlaska sa rada zaposlenih obezbedio prevoz preko Preduzeća „Autoprevoz“ d.o.o. Čačak, koji tužilja nije koristila, tužilji pravo na naknadu troškova prevoza pripada u skladu sa članom 8. Ugovora o uređenju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti iz 2007. godine prema kojoj zaposlenom pripada pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u visini prevozne karte u javnom saobraćaju, jer ta odredba Ugovora o radu nije menjana nakon stupanja na snagu novelirane odredbe člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 75/14). Istovremeno je prvostepeni sud ocenio neosnovanim zahtev za naknadu troškova izdavanja potvrde o ceni autobuske karte u iznosu od 500,00 dinara, jer se iz potvrde ne vidi na čiji zahtev je potvrda izdata, a tužilja nije dostavila dokaz da je navedeni iznos za potvrdu platila, odnosno da je taj trošak zaista imala.

Drugostepeni sud je ocenio da je pravilna odluka prvostepenog suda da tužbeni zahtev za naknadu troškova izdavanja potvrde o visini prevozne karte nije osnovan, iz razloga što je tužilja potvrdu o visini cene prevozne karte pribavila na sopstvenu inicijativu, radi podnošenja zahteva poslodavcu za naknadu troškova prevoza, iako je u tom momentu znala da postoji organizovan prevoz za dolazak i odlazak sa rada, tako da se ne može tuženoj pripisati u krivicu šteta koju je tužilja pretrpela. Zbog navedenog, drugostepeni sud je u ovom delu žalbu tužilje odbio kao neosnovanu i prvostpenu presudu potvrdio.

U pogledu zahteva za naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada u spornom periodu, drugostepeni sud je ocenio da prvostepeni sud nije pravilno primenio materijalno pravo, zbog čega je primenom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 75/14) i člana 26. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“ br. 21/2015) u ovom delu prvostepenu presudu preinačio i tužbeni zahtev odbio, kao neosnovan. Prema stanovištu drugostepenog suda tužena je obezbedila prevoz zaposlenima radi dolaska na rad i odlaska preko preduzeća koji se bavi autobuskim prevozom, a kome je dostavila spiskove zaposlenih, (među kojima je i tužilja), koji su imali pravo na besplatan prevoz. Činjenica da je tužilja preuzela potvrdu o korišćenju besplatnog prevoza koju je potom vratila tuženoj i za potrebe dolaska i odlaska sa rada koristila sopstveni prevoz, tužilji ne daje pravo na naknadu troškova prevoza, jer obaveza poslodavca da zaposlenima isplati troškove prevoza u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju postoji u situaciji kada poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz, što nije situacija u konkretnom slučaju.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom ukazuje da je drugostepeni sud u pogledu ocene neosnovanosti zahteva za naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada pogrešno primenio materijalno pravo.

Članom 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 24/05 ... 54/09) bilo je propisano da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju. Noveliranom odredbom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 75/14) propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ukoliko poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Članom 26. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“ br. 21/2015), koji je u primeni od 05.03.2015. godine, propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju (gradski, prigradski, međugradski), koja mora biti isplaćena do petog u mesecu za prethodni mesec, ukoliko poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Suština prava zajemčenog članom 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu je da se zaposlenom isplati nadoknada za troškove prevoza od mesta stanovanja do mesta zaposlenja, ako zbog razdaljine između tih mesta zaposleni te troškove evidentno ima. Ovo zakonsko pravo je zaposlenima uskraćeno samo u slučaju da je poslodavac zaposlenima obezbedio sopstveni prevoz.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pogrešan je zaključak nižestepenih sudova da je tužena zaposlenima obezbedila sopstveni prevoz, jer prevoz koji je tužena obezbedila zaposlenima preko Preduzeća „Autoprevoz“ d.o.o. Čačak nije obezbeđen samo radi prevoza zaposlenih kod tuženog, već je reč o gradskom prevozu preko tog prevoznika čiji red vožnje nije organizovan na taj način da bude prilagođen zaposlenima kod tuženog, kao obrazovne ustanove, u kojoj zaposleni imaju nekarakteristično radno vreme, a koje zavisi od broja i časova zaposlenih i često varira u toku radne nedelje. Zbog navedenog, dolazak i odlazak zaposlenih kod tužene je često neuklopljiv sa redom vožnje autoprevoznika sa kojim je tuženi zaključio ugovor o prevozu zaposlenih, zbog čega su zaposleni dovedeni u situaciju da za potrebe dolaska i odlaska sa rada koriste i prevoz drugih autoprevoznika koji saobraćaju na teritoriji Opštine Gornji Milanovac i na taj način se izlažu troškovima u visini cene prevozne karte.

Pored navedenog, opredeljenje zakonodavca da se visina naknade troškova prevoza prizna zaposlenima u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju istovremeno ne znači da je korišćenje sredstava javnog prevoza zakonom propisan uslov za ostvarivanje prava zaposlenog na troškove prevoza i da je zakonom to pravo uskraćeno zaposlenima koji prevoz do radnog mesta obezbeđuju na drugi način (svojim vozilom, taksi vozilom i slično).

Imajući izloženo u vidu, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, tuženi nije tužilji za dolazak i odlazak sa rada obezbedio sopstveni prevoz u smislu Zakona o radu, zbog čega bi joj bilo uskraćeno zakonsko pravo na naknadu troškova prevoza, pa joj primenom člana 118. stav 1. Zakona o radu i člana 26. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika, pripada pravo na nakadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada u spornom periodu, u iznosima utvrđenim iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko finansijske struke, na koje je prvostepeni sud stavom prvim izreke obavezao tuženog, sa zakonskom kamatom od dospelosti svakog pojedničnog mesečnog iznosa do isplate, u smislu člana 277. Zakona o obligacionim odnosima i člana 26. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika.

Iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu presudu u stavu drugom izreke, tako što je odbio, kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu u stavu prvom izreke.

Osnovano se revizijom tužilje ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su ocenili neosnovanim zahtev tužilje za naknadu troškova izdavanja potvrde o ceni autobuske karte.

Prema stanju u spisima, tužilja se obratila tuženom sa zahtevom za naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte koja je važila u spornom periodu na relaciji ... - ... - ... . Za potrebe izdavanje te potvrde tužilja je Preduzeću „Autoprevoz“ d.o.o. Čačak isplatila iznos 500,00 dinara i dostavila račun ovog preduzeća izdat 22.02.2018. godine. Da bi u vansudskom postupku tužilja ostvarila pravo na naknadu troškova prevoza, tužilja je bila u obavezi da uz zahtev za naknadu troškova prevoza dostavi i spornu potvrdu o visini cene prevozne karte, pa je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, primenom člana 154. u vezi člana 172. stav 1. ZOO, tuženi u obavezi da joj, pored iznosa troškova prevoza u spornom periodu, naknadi i štetu koju je isplatom iznosa na ime izdavanja potvrde o ceni karte, kao nužnog troška za podnošenje zahteva, pretrpela.

U vezi sa tim ne može se prihvatiti kao pravilan zaključak prvostpepenog suda da tužilja nije dokazala da je taj trošak zaista imala kao ni zaključak drugostepenog suda da se ne može tuženoj pripisati u krivicu šteta koju je tužilja po ovom osnovu pretrpela, jer znala da postoji organizovan prevoz za dolazak i odlazak sa rada zbog čega nije bila u obavezi da pribavi potvrdu o ceni prevozne karte. Ovo zbog toga što kako je napred navedeno, pravo zaposlenih na naknadu troškova prevoza nije uslovljeno korišćenjem sredstava javnog prevoza niti mu se to pravo može uskratiti ako prevoz do radnog mesta obezbeđuje na drugi način, a tužilja je spornu potvrdu pribavila u cilju podnošenja vansudskog zahteva za naknadu troškova prevoza i dokazivanja visine iznosa koji joj po ovom osnovu pripada, o kom zahtevu tuženi nije doneo odluku.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je u navedenom delu preinačio obe nižestepene presude na osnovu člana 416. stav 1. ZPP i odlučio kao u stavu trećem izreke.

Imajući u vidu konačan uspeh tužilje u sporu, po oceni Vrhovnog kasacionog suda tužilji primenom odredbi čl. 153, 154, 163. i 165. ZPP pripada pravo na naknadu troškova prvostepenog i drugostepenog postupka u ukupnom iznosu od 68.100,00 dinara i to za sastav tužbe u iznosu od 6.000,00 dinara, za pristup i zastupanje tužilje od strane punomoćnika iz reda advokata na pet održanih ročišta u iznosu od po 7.500,00 dinara, pravo na naknadu troškova veštačenja u iznosu od 5.000,00 dinara, sudske takse na tužbu i presudu u iznosu od po 1.900,00 dinara, sastav žalbe u iznosu od 12.000,00 dinara i sudske takse na žalbu i odluku o žalbi u iznosu od po 1.900,00 dinara, prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Taksenoj tarifi iz Zakona o sudskim taksama. Na iznos troškova prvostepenog postupka tužilji pripada pravo na isplatu zakonske zatezne kamate od izvršnosti presude do isplate, u smislu člana 277. u vezi člana 324. ZOO.

Iz navedenih razloga, primenom člana 165. stav 2. ZPP preinačena su rešenja o troškovima parničnog postupka sadržana u stavu trećem izreke drugostepene presude i stavu trećem izreke prvostepene presude i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Tužilji, prema uspehu u revizijskom postupku, primenom odredbi čl. 153, 154. i 163, u vezi člana 3. stav 1. ZPP, pripada pravo na naknadu troškova za sastav revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, zbog čega je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća – sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić