Presudom Osnovnog suda u Bujanovcu P1 77/19 od 24.01.2022. godine, obavezan je tuženi da za period od 06.05.2016. do 21.06.2019. godine isplati tužiocu: stavom prvim izreke - razliku između minimalne i isplaćene zarade od 45.228,50 dinara ukupno; drugim stavom izreke - naknadu troškova za ishranu u toku rada od 91.475,1 dinar ukupno i trećim stavom izreke - naknadu troškove za regres za korišćenje godišnjeg odmora od 115.538,00 dinara ukupno, sve u pojedinačnim mesečnim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom kako je navedeno u tim stavovima izreke. Četvrtim stavom izreke, obavezan je tuženi da za 2016., 2017. i 2018. godinu isplati tužiocu 3.200,00 dinara ukupno na ime novogodišnjih poklona u pojedinačnim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom kako je navedeno u tom stavu izreke. Stavom petim izrke obavezan je tuženi da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka od 115.818,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od prijema presude.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 1354/2022 od 29.08.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tuženog i potvrđena označena prvostepena presuda u stavovima prvom, drugom i trećem izreke, a stavom drugim izreke, ukinuta u stavovima četvrtom i petom izreke i u tim delovima predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv drugostepene presude od 29.08.2022. godine, u delu kojim je pravnosnažno odlučeno o zahtevu za isplatu razlike u zaradi i naknadi troškova za ishranu u toku rada i regresa, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o zahtevu u preostalom delu, Osnovni sud u Bujanovcu je presudom P1 200/22 od 21.11.2022. godine, stavom prvim izreke, odbio tužbeni zahtev tužioca za isplatu 3.200,00 dinara na ime poklona na Novu godinu za 2016, 2017. i 2018. godinu u pojedinačnim iznosima i sa zakonskom zateznom kamatom kako je navedeno u tom stavu izreke. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka od 115.818,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 87.568,00 dinara od izvršnosti do isplate.

Odlučujući o žalbi tuženog izjavljenoj protiv rešenja o troškovima sadržanog u stavu drugom izreke označene prvostepene presude od 21.11.2022. godine, Viši sud u Vranju je rešenjem Gž1 20/23 od 22.02.2024. godine je to rešenje preinačio, tako što je obavezao tuženog da naknadi tužiocu troškove od 114.250,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 86.000,00 dinara od izvršnosti do isplate (stav prvi izreke) i odbio zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka (stav drugi izreke).

Protiv rešenja drugostepenog suda od 22.02.2024. godine o troškovima postupka tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se i o toj reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj (posebna revizija) primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Posebna revizija je izuzetno pravno sredstvo koje se, u smislu člana 404. – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23), zbog pogrešne primene materijalnog prava, može izjaviti protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom. Pravila o tom pravnom sredstvu izjavljenom protiv presude shodno se primenjuju, na osnovu člana 420. stav 6. ZPP, i na posebnu reviziju izjavljenu protiv drugostepenog rešenja kojim se pravnosnažno okončava postupak u sporu u kojem ne bi bila dozvoljena revizija protiv pravnosnažne presude. O dozvoljenosti posebne revizije odlučuje Vrhovni sud, ceneći potrebu odlučivanja o tom pravnom sredstvu zbog razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Ceneći najpre ispunjenost uslova za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog, izjavljenoj protiv stava prvog drugostepene presude, Vrhovni sud je utvrdio da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi predviđeni odredbom člana 404. stav 1. ZPP da se o reviziji tuženog u tom delu odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, jer odluke nižestepenih sudova nisu u saglasnosti sa pravnim stavom Vrhovnog suda, izraženom u njegovim brojnim odlukama u identičnoj činjenično-pravnoj situaciji. Zbog toga je odlučeno kao u prvom stavu izreke, primenom člana 404. stav 2. ZPP.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog, ima svojstvo javnog preduzeća, čiji je osnivač jedinica lokalne samouprave. Između parničnih stranaka je zakljčem ugovor o uređenju međusobnog odnosa iz radnog odnosa broj .. od 05.05.2015. godine, kojim je ugovoreno šta čini zaradu i utvrđen koeficijent tužioca od 2,10 za obavljeni posao, koji se množi sa cenom rada za najjednostavniji posao za mesec u kome se vrši obračun zarade, s tim što se isti primenjuje od 01.05.2015. godine. Prema navedenom ugovoru zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i vreme provedeno na radu, koja se određuje na osnovu minimalne cene rada utvrđene u skladu sa Zakonom o radu, vremena provedenog na radu i poreza i doprinosa koji se plaćaju iz zarada (član 9), a ima pravo (član 7. tač. 5. i 6) i na naknadu troškova za ishranu u roku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora u visini određenoj Pravilnikom o zaradi, naknadi zarade i drugim primanjima u preduzeću 06.04.2015. godine (sa izmenama i dopunama ovog pravilnika od 05.04.2019. godine osnivač se saglasio 24.04.2019. godine). Tužilac je u spornom periodu ostvarivao standardni učinak i vreme provedeno na radu, ali mu je tuženi isplaćivao zaradu u visini ispod minimalne zarade, a tražene naknade u iznosu nižem od propisanog Posebnim kolektivnim ugovorom i pravilnikom tuženog. Visina ukupnog potraživanja tužioca utvrđena je veštačenjem.

Prema iznetoj argumentaciji nižestepenih sudova, u spornom periodu bio je na snazi Poseban kolektivni ugovor za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Srbije od 05.03.2015. godine, prema kome zaposleni ima pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu čija se visina sa pripadajućim porezima i doprinosima utvrđuje dnevno najmanje u iznosu od 250,00 dinara (član 65), kao i pravo na regres za korišćenje godišnjeg odmora sa pripadajućim porezima i doprinosima najmanje u visini od 1/12 mesečno od 75% prosečno isplaćene zarade po zaposlenom (član 66. stav 1). Na isti način su ova prava bila uređena i Pravilnikom o zaradi, naknadi zarade i drugih primanja tuženog od 06.04.2015. godine. Pošto po stavu nižestepenih sudova tražene naknade predstavljaju integralni deo zarade u smislu člana 105. stav 3. u vezi sa članom 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu, tužilac osnovano potražuje manje isplaćenu naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, kao i razliku između isplaćene do minimalne zarade, pa su nižestepeni sudovi usvojili postavljen tužbeni zahtev.

Nije pravilan stav o osnovanosti zahteva za puni iznos naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjih odmora kao integralnog dela plate koji je povećan Posebnim kolektivnim ugovorom i pravilnikom tuženog donetim nakon 28.10.2014. godine kda je stupio na snagu Zakon o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik RS“, broj 116/2014 od 27.10.2014. godine; u daljem tekstu: Zakon). Zakon je donet u momentu kada je bilo neophodno očuvanja finansijskog sistema u Republici Srbiji i sistema plata i zarada u javnom sektoru, zbog čega je upravo taj Zakon privremeno uređivao osnovicu, odnosno vrednost radnog časa, vrednost boda i vrednost osnovne zarade (u daljem tekstu: osnovica), za obračun i isplatu plata, odnosno zarada kao i drugih stalnih primanja, izabranih, imenovanih, postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika javnih sredstava. S tim u vezi, Zakon je definisao šta se smatra platom - zarada zaposlenog kod korisnika javnih sredstava, utvrđena u skladu sa zakonom koji uređuje radne odnose, odnosno plata izabranog, imenovanog i postavljenog lica i zaposlenog kod korisnika javnih sredstava, utvrđena u skladu sa zakonom koji uređuje platu u državnim organima, organima lokalne vlasti, organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja i javnim službama (član 3). Štaviše, Zakon je sankcionisao je ništavošću odredbe opšteg ili pojedinačnog akta (osim pojedinačnog akta kojim se plata povećava po osnovu napredovanja) kojim se povećavaju osnovice, koeficijenti i drugi elementi, odnosno uvode novi elementi na osnovu kojih se povećava iznos plate i drugog stalnog primanja kod subjekta iz člana 2. ovog zakona, donetog u vreme primene ovog zakona (član 4).

Poseban kolektivni ugovor za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Republike Srbije, koji je sadržavao odredbe o višim iznosima pomenutih naknada stupio je na snagu 26.03.2015. godine, dakle nakon stupanja na snagu Zakona kojim je bilo zabranjeno povećanje plata na bilo koji način, Stoga su odredbe Posebnog kolektivnog ugovora koje su posredno povećavale plate (uvećanim iznosima naknada za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora i njihovim „integrisanjem“ u platu) bile suprotne Zakonu. Poseban kolektivni ugovor, pa tako i svaka od njegovih odredaba, mora biti u saglasnosti sa zakonom u smislu čl. 4. i 240. Zakona o radu, jer su u suprotnom takve odredbe ništave, shodno članu 103. Zakona o obligacionim odnosima, ali i članu 4. Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava. Budući da su odredbe označenog Posebnog kolektivnog ugovora kojima se zarada zaposlenih povećava na osnovu naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenja godišnjeg odmora bile nesaglasne zakonu i stoga ništave, nije bilo mesta da se na osnovu takvih odredaba dosuđuje isplata ovih naknada, te su nižestepene presude u tom delu preinačene i tužbeni zahtev tužioca u tom delu odbijen kao neosnovan.

U pogledu isplate razlike između minimalne i isplaćene zarade, stanovište nižestepenih sudova je pravilno. Zaposleni koji je ostvario standardni učinak i vreme provedeno na radu ima pravo na minimalnu zaradu u smislu člana 111. do 113. Zakona o radu, pa tuženi poslodavac nije bio ovlašćen da svom zaposlenom – tužiocu isplaćuje zaradu koja je ispod iznosa minimalne zarade, jer je to zakonom zagarantovani minimum zarade ispod koga poslodavac ne sme i ne može ići čak i u situaciji kada u njegovom poslovanju nastupi poremećaj ili kada je dužan da obračun i isplatu zarada vrši primenom i u okvirima Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava. Ovo iz razloga što se cilj propisivanja minimalne zarade sastoji u obezbeđivanju egzistencijalne sigurnosti zaposlenog. Dakle, ni u kom slučaju poslodavac ne sme isplaćivati zaradu zaposlenima u visini nižoj od minimalne zarade, za standardni učinak i vreme provedeno na radu.

S obzirom na izloženo, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke, primenom čl. 416. stav 1. i 414. stav 1. ZPP.

U pogledu posebne revizije tuženog na odluku o troškovima postupka donetu u drugom stepenu 22.02.2024. godine, Vrhovni sud smatra da nema pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, odnosno nema potrebe za novim tumačenjem prava. O troškovima postupka odlučuje se u svakom konkretnom slučaju, primenom odredaba člana 153. ZPP i potpunom ili delimičnom uspehu stranaka u sporu, s obzirom na okolnosti svakog slučaja zasebno, dokazne predloge koji iznesu parnične stranke i činjenice koje na osnovu toga budu utvrđene, pri čemu su ovde obe strane . S obzirom na izloženo, a kako ukazivanje na drugačije odluke u sličnim slučajevima nije od uticaja ne postoji ni potreba ujednačavanja sudske prakse, odlučeno je kao u stavu trećem izreke, primenom čl. 404. i 420. stav 6. ZPP.

Vrhovni sud je našao da je ova revizija nedozvoljena i u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi sa članom 420. stav 6. ZPP. Prema odredbama ZPP, protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu revizija je uvek dozvoljena ako je: 1) to posebnim zakonom propisano, 2) drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka; 3) drugostepeni sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka (član 403. stav 2.). Revizija se može izjaviti (član 420) i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan (stav 1), s tim što revizija protiv rešenja iz stava 1. ovog člana nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila dozvoljena revizija protiv pravnosnažne presude (stav 2) i što se u postupku povodom revizije protiv rešenja shodno primenjuju odredbe ovog zakona o reviziji protiv presude (stav 6). U konkretnom slučaju, tuženi nije izjavio reviziju protiv presude donete u drugom stepenu, niti protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan, već je reviziju izjavio protiv rešenja o sporednom potraživanju (rešenje o troškovima postupka) sadržanog u drugostepenom rešenju.

Kada se revizijom pobija samo rešenje drugostepenog suda u sporednom traženju, a troškovi postupka u ovom slučaju predstavljaju sporedno traženje u smislu člana 28. stav 2. ZPP, bez istovremenog pobijanja i odluke o glavnoj stvari, kako je to učinjeno u konkretnom slučaju, takva revizija nije dozvoljena, sve i kada je rešenje o troškovima postupka preinačno, zbog čega je revizija nedozvoljena i stoga odbačena četvrtim stavom izreke, primenom člana 413. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković