U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Zorice Bulajić i Irene Vuković, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Miroljub Trajković, advokat iz ..., protiv tuženog Narodni muzej Zaječar, čiji je punomoćnik Miljan Milić, advokat iz ..., radi preobražaja radnog odnosa i poništaja rešenja, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3561/24 od 12.02.2025. godine, u sednici održanoj 05.02.2026. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3561/24 od 12.02.2025. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Zaječaru P1 163/23 od 25.09.2024. godine, stavom prvim, drugim i trećim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se poništi kao nepravilno i nezakonito rešenje tuženog od 02.03.2022. godine, kojim je utvrđeno da tužilji prestaje radni odnos zasnovan po Ugovoru o radu na određeno vreme od 28.02.2020. godine, da se utvrdi da je zasnovala radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog počev od 06.03.2020. godine, kao i da se. obaveže tuženi da tužilju vrati na rad. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 283.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti odluke do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3561/24 od 12.02.2025. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena je prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu reviziju je blagovremenu izjavila tužilja zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu odluku na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 10/23) Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužilje neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka predviđena odredbom člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do nepravilne primene nekih od odredaba ovog zakona, zbog čega nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom neosnovano ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na određeno vreme u periodu od 01.03.2018. godine do 28.02.2022. godine po osnovu dva zaključena ugovora o radu na određeno vreme od 26.02.2018. godine i 28.02.2020. godine. Po ovim ugovorima tužilja je obavljala poslove - ..., koji su sistematizovani Pravilnikom o izmenama i dopunama pravilnika o sistematizaciji radnih mesta kod tuženog i između zaključenih ugovora nije imala prekid u radu. Tužilji je radni odnos prestao osporenim rešenjem od 02.03.2022. godine zbog isteka roka na koji je zasnovan.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev kao neosnovan. Prema oceni sudova u konkretnom slučaju su se stekli uslovi za prerastanje radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme s obzirom da je tužilja u kontinuitetu obavljala iste poslove u trajanju dužem od dve godine, ali kako je tuženi korisnik javnih sredstava na njegovo poslovanje se primenjuju odredbe Zakona o budžetskom sistemu, pa imajući u vidu odredbu člana 27e stav 34. navedenog zakona, tužilja spada u kategoriju novih lica, sa kojima tuženi nije mogao da zasnuje radni odnos na neodređeno vreme, zbog čega nema uslova ni za preobražaj radnog odnosa. Tužilji je radni odnos kod tuženog prestao po sili zakona istekom roka na koji je zasnovan, u smislu člana 175. tačka 1. Zakona o radu, što je osporenom odlukom tuženog od 02.03.2022. godine samo konstatovano.

Prema oceni Vrhovnog suda, pravilno je primenjeno materijalno pravo i tužbeni zahtev odbijen iz razloga navedenih u obrazloženju pobijane presude.

Odredbom člana 37. stav 1. Zakona o radu propisano je da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja za vreme trajanja tih potreba. Stavom 2. istog člana predviđeno je da poslodavac može zaključiti jedan, ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji, sa prekidima, ili bez prekida, ne može biti duži od 24 meseca. Stavom 6. istog člana, predviđeno je da ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona, ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme.

Odredbom člana 27e stav 34. Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS“ broj 108/13...72/19), propisano je da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2020. godine. Članom 105. istog zakona, propisano je da ako su odredbe drugih zakona odnosno propisa, u suprotnosti sa ovim zakonom, primenjuju se odredbe ovog zakona.

Prema nalaženju Vrhovnog suda, pravilna je ocena sudova da se u odnosu na tuženog, kao ustanovu u oblasti kulture i korisnika javnih sredstava, primenjuju odredbe o zabrani zasnivanja radnog odnosa propisane Zakonom o budžetskom sistemu.

Po oceni Vrhovnog suda, a suprotno revizijskim navodima, norme Zakona o budžetskom sistemu su lex specialis i derogiraju norme Zakona o radu (u konkretnom slučaju odredbu člana 37), što proizlazi i iz člana 105. Zakona o budžetskom sistemu. Dakle, nema mesta primeni odredbe člana 37. Zakona o radu, na koji se tužilja poziva u prilog osnovanosti tužbenog zahteva, jer se njenoj primeni suprotstavlja odredba člana 27e stav 34. u vezi sa članom 105. Zakona o budžetskom sistemu. Propisima kojima se ograničava broj zaposlenih na neodređeno vreme imperativnog su karaktera. Polazeći od toga i u konkretnom slučaju se imaju primeniti odredbe Zakona o budžetskom sistemu, pa kako je istim bilo zabranjeno zapošljavanje novih lica u javnom sektoru radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta, osim u izuzetnim slučajevima (uz saglasnost nadležnog organa Vlade), to je pravilno pobijanom odlukom odbijen tužbeni zahtev, jer nije moglo doći do preobražaja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme u smislu člana 37. Zakona o radu. Sa tim u vezi su neosnovani navodi revizije da se tužilja ne može smatrati „novim licem“ i da ne traži zasnivanje novog radnog odnosa već utvrđivanje postojećeg radnog odnosa na neodređeno vreme, kada je tužilja stupila na rad za vreme važenja Zakona o budžetskom sistemu, te svakako nije ni mogla zasnovati radni odnos na neodređeno vreme dana 01.03.2018. godine. Sledom navedenog, zakonita je odluka tuženog od 02.03.2022. godine kojom je samo konstatovano da je tužilji prestao radni odnos zbog isteka roka na koji je zasnovan, jer isto ima samo deklaratorni karakter.

Bez uticaja su navodi revizije da je tuženi dobio saglasnost 29.06.2022. godine za prijem u radni odnos na neodređeno vreme za tri radna mesta s obzirom da je tada tužilji već prestao radni odnos kod tuženog.

Takođe, neosnovano se revizijom osporava ocena dokaza, ukazujući da nisu svi izvedeni dokazi cenjeni pravilno, jer se time na posredan način osporava pravilnost utvrđenih činjenica, a što nije dozvoljen revizijski razlog shodno članu 407. stav 2. ZPP. Osim toga, tuženi u reviziji ponavlja žalbene navode o kojima se drugostepeni sud detaljno i jasno izjasnio. Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković