Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1552/23 od 13.02.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, drugom, četvrtom, petom, šestom i osmom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je u stavu prvom i drugom izreke zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao drugostepenu presudu na osnovu članova 408. i 441. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23) i našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog na radnom mestu "rukovodilac marketinga i odnosa sa javnošću", na osnovu ugovora o radu zaključenog 08.01.2014. godine. Prema organizacionoj šemi u martu 2015. godine, kod tuženog je bilo sistematizovano odeljenje "Marketing & PR" u kome su, pored tužilje kao rukovodioca, bila sistematizovana tri radna mesta i to Saradnik za marketing komercijalnih vozila, autobusa i postprodaje, na kojem je radila zaposlena VV, Saradnik za marketing MV i smart putničkih vozila, na kojem je radila zaposlena GG i Saradnik za odnose sa javnošću, na kojem je radio zaposleni DD. Tuženi je 15.05.2015. godine na oglasnu tablu istakao Odluku o prestanku potrebe za obavljanjem određenih poslova i utvrđivanju viška zaposlenih od 4.5.2015. godine, kojom je izvršena promena u organizacionoj šemi radnih mesta kod tuženog tako što je ukinuto odeljenje "Marketing & PR". Rešenjem tuženog od 25.05.2015. godine tužilji je otkazan ugovor o radu, zbog organizacionih promena kod poslodavca, usled kojih je prestala potreba za obavljanjem posla koji je obavljala, konstatovano je da joj radni odnos prestaje dana 25.5.2015. godine, i pripada otpremnina u visini od 91.297,14 dinara. U obrazloženju rešenja poslodavac je naveo da tužilju nije mogao da rasporedi na drugo radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima, da nije bilo mogućnosti da se obezbedi rad kod drugog poslodavca kao ni rad sa nepunim ili rad sa radnim vremenom kraćim od polovine punog radnog vremena, niti bilo koja druga mera u cilju rešavanja njenog radno pravnog statusa.

Iz izvoda organizacione šeme radnih mesta tuženog od 26.5.2015. godine, koji je sastavni deo Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta od 13.5.2015. godine, utvrđeno je da je radno mesto Saradnik za odnose sa javnošću sistematizovano u odeljenju Sekretarijata, na kojem je poslove obavljao zaposleni DD, da je radno mesto Saradnik za marketing MV i smart puntičkih vozila sistematizovano u odeljenju MVS - Prodaja Mercedes Bens putničkih vozila, na kojem je poslove obavljala zaposlena GG, te da je radno mesto Saradnik za marketing komercijalnih vozila, autobusa i postprodaje sistematizovano u Odeljenju postporodaje, na kojem je poslove obavljala zaposlena VV.

Tužilja je rođena ...1980. godine, nema izdržavanih članova porodice, kod tuženog je bila u radnom odnosu ukupno jednu godinu i pet meseci i u periodu nakon prestanka radnog odnosa kod tuženog do 3.8.2016. godine, bila je nezaposlena, uz isplaćenu novčanu naknadu Nacionalne službe za zapošljavanje u periodu od sedam meseci u iznosu od po 28.939,64 dinara. Neto iznos zarade tužilje u mesecu koji je prethodio otkazu ugovora o radu iznosio je 163.785,24 dinara. Veštačenjem sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđena je visina novčanog potraživanja tužilje na ime izgubljene zarade koju bi tužilja primila da je radila kod tuženog, sa sedmim stepenom stručne spreme, na radnom mestu rukovodilac marketinga, za period od prestanka radnog odnosa 25.5.2015. godine, do 3.8.2016. godine, kada je zasnovala radni odnos kod drugog poslodavca.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja i imajući u vidu sadržinu osporenog rešenja, prvostepeni sud je zaključio da rešenje tuženog od 25.5.2015. godine ne sadrži jasno obrazložene i konkretizovane razloge zbog čega je tužilji otkazan ugovor o radu kao tehnološkom višku, te je ostalo nejasno i neobrazloženo da li su u konkretnom slučaju zaista bile preduzete neke mere za zapošljavanje tužilje iz člana 155. stav 1. tačka 5. Zakona o radu. Tuženi je bio u obavezi da pre prestanka radnog odnosa na objektivan način utvrdi da li je postojala mogućnost da tužilju rasporedi na drugo radno mesto, u skladu sa njenom stručnom spremom, znanjem i sposobnostima, jer ukidanje organizacione jedinice, Odeljenja "Marketing & PR" u konkretnom slučaju, ne znači da je prestala potreba za radom zaposlenog ako poslodavac ima radno mesto na koje ga može rasporediti. Kod činjenice da su ostali zaposleni iz iste organizacione jedinice zadržani u radnom odnosu kod tuženog, i da su kod tuženog i dalje postojale otvorene pozicije i poslovi za koje je tužilja, sa svojim kvalifikacijama i radnim iskustvom, ispunjavala uslove i mogla biti raspoređena, tuženi je bio u obavezi da tužilju i ostale zaposlene iz istog Odeljenja, koji nisu proglašeni viškom, prethodno izloži konkurenciji, ocenom njihovog rada ili primenom drugih kriterijuma, što nije učinio. U prilog navedenog je i obaveštenje tuženog od 22.5.2015. godine, kojim se poslovni partneri obaveštavaju da tužilja nastavlja svoju profesionalnu karijeru izvan Kompanije, ali da članovi "Marketing & PR" tima ostaju nepromenjeni, sa naglaskom da će navedena lica biti kontakt osobe za oblasti iz domena njihove odgovornosti, kao što je to bio slučaj u prošlosti. Pošto je tužilji nezakonito prestao radni odnos, tuženi je primenom odredbe člana 191. st. 1. i 5. Zakona o radu, obavezan da joj naknadi štetu zbog izgubljene zarade za period od 25.5.2015. godine do 2.8.2016. godine i da u njenu korist uplati pripadajuće doprinose nadležnim fondovima, kao i da joj umesto vraćanja na rad naknadi štetu u visini 2 neto zarade, budući da tužilja nije tražila vraćanje na rad, kao posledicu nezakonitog prestanka radnog odnosa.

Drugostepeni sud je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom i zaključio da je prvostepeni sud donoseći presudu pravilno primenio materijalno pravo, te je ocenio da žalba tuženog nije osnovana i iz kojih razloga.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište nižestepenih sudova je zasnovano na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 75/14), propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Pravne posledice nezakonitog prestanka radnog odnosa propisane su odredbom člana 191. Zakona o radu, tako što ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, na zahtev zaposlenog, odlučiće da se zaposleni vrati na rad, da mu se isplati naknada štete i uplate pripadajući doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kom zaposleni nije radio (stav 1). Ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, a zaposleni ne zahteva da se vrati na rad, sud će, na zahtev zaposlenog, obavezati poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada zaposlenog, u zavisnosti od vremena provedenog u radnom odnosu kod poslodavca, godina života zaposlenog i broja izdržavanih članova porodice (stav 5).

U konkretnom slučaju, tuženi je Odlukom o prestanku potrebe za obavljanjem određenih poslova i utvrđivanju viška zaposlenih od 4.5.2015. godine, izvršio promenu u organizacionoj šemi radnih mesta, tako što je ukinuto odeljenje "Marketing & PR", u kome su, pored tužilje kao rukovodioca, bila sistematizovana još tri radna mesta, Saradnik za merketing komercijalnih vozila, autobusa i postprodaje, Saradnik za marketing MV i smart putničkih vozila i Saradnik za odnose sa javnošću. Rešenjem tuženog od 25.05.2015. godine tužilji je otkazan ugovor o radu, zbog organizacionih promena kod poslodavca, usled kojih je prestala potreba za obavljanjem posla koji je obavljala, pri čemu je usled organizacionih promena utvrđen prestanak potrebe jedino za tužiljinim radom, dok su ostali zaposleni iz Odeljenja koje je ukinuto premešteni na identična radna mesta u drugim odeljenjima. Obaveštenjem tuženog od 22.5.2015. godine, poslovni partneri tuženog su obavešteni da tužilja nastavlja svoju profesionalnu karijeru izvan Kompanije, ali da članovi "Marketing & PR" tima ostaju nepromenjeni, sa naglaskom da će navedena lica biti kontakt osobe za oblasti iz domena njihove odgovornosti, kao što je to bio slučaj u prošlosti.

Institut „zabrane zloupotrebe prava“ štiti zaposlenog kao opštevažeći princip u ugovorenom pravu (član 13. Zakona o obligacionim odnosima), koji se, imajući u vidu poreklo ugovora o radu, supsidijarno primenjuju u oblasti rada. Zloupotreba prava postoji kada poslodavac u postupku davanja otkaza ispoštuje formu, ali ne i suštinu (razloge) instituta tzv. viška zaposlenih, ako vređa cilj i svrhu tog instituta. Odsustvo razloga u osporenom rešenju zbog kojih tužilja nije mogla da bude premeštena na druge poslove za koje je ispunjavala uslove u pogledu stručne spreme i radnih sposobnosti, a u situaciji kada je tuženi ostale zaposlene iz ukinute organizacione jedinice rasporedio na poslove za koje je i tužilja, sa svojim kvalifikacijama i prethodnim radnim iskustvom, ispunjavala uslove, upućuje na zaključak da je tuženi zloupotrebio pravo sa namerom da tužilji otkaže ugovor o radu, a što rešenje o otkazu čini nezakonitim. U prilog navedenom je i činjenica da je tuženi tri dana pre otkazivanja tužilji ugovora o radu, svoje poslovne partnere obavestio da tužilja nastavlja svoju profesionalnu karijeru izvan Kompanije, ali da članovi "Marketing & PR" tima ostaju nepromenjeni.

Sud nema ovlašćenja da ispituje opravdanost ukidanja ili osnivanja radnih mesta i organizacionih celina kod poslodavca. Međutim, da bi rešenje o otkazu ugovora o radu zbog prestanka potrebe za obavljanjem određenog posla ili smanjenja obima posla usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena bilo zakonito, tuženi je, prilikom donošenja odluke o otkazu ugovora o radu tužilji, bio u obavezi da u obrazloženju rešenja navede, najpre, zbog čega je ukinuto radno mesto tužilje, a potom i konkretne razloge zbog kojih je tužilja proglašena viškom, odnosno koji su kriterijumi bili primenjivani pri odlučivanju ko će od više zaposlenih sa ukinutih radnih mesta, među njima i tužilja, biti raspoređen na upražnjena radna mesta u okviru nove sistematizacije. Drugačije postupanje, odnosno otkaz ugovora o radu bez navođenja jasno obrazloženih razloga zbog kojih je upravo tužilji otkazan ugovor o radu i bez navođenja razloga o nemogućnosti poslodavca da tužilju rasporedi na druge poslove koji odgovaraju njenoj stručnoj spremi, rešenje o otkazu ugovora o radu čini nezakonitim, kako su pravilno zaključili nižestepeni sudovi.

Navodima revizije tuženi ponavlja navode istaknute u žalbi. Drugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude ocenio sve žalbene navode koji su bili od značaja za pravilnu odluku o izjavljenoj žalbi i za svoju odluku je dao jasne i obrazložene razloge, koje u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud. Njima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Vrhovni sud je odbio zahtev tužilje za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju, s obzirom da nisu bili nužni za vođenje ove parnice, u smislu člana 154. stav 1. ZPP, zbog čega je u smislu odredbe člana 165. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković