Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Ljubice Milutinović, predsednika veća, Biljane Dragojević i Jasminke Stanojević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik advokat Iko Jašarević iz ..., protiv tužene BB iz ..., čiji je punomoćnik advokat Ramiza Ćorović iz ..., radi naknade štete, odlučujući po reviziji tužioca izjavljenoj protiv rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 br.1427/16 od 03.06.2016. godine, u sednici održanoj 18.10.2017. doneo je

R E Š E NJ E

UKIDA SE rešenje Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 broj 1427/16 od 03.06.2016. godine u delu u kojem je odbačena tužba u ovoj parnici i predmet vraća istom sudu na ponovno suđenje u drugostepenom postupku.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Pazaru P1 br.404/15 od 10.02.2016. godine, delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade štete u visini minimalne zarade isplati u 2011. godini, 2012. godini i 2013. godini po mesecima označene iznose kao u izreci, zajedno sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01. u mesecu za pretprošli mesec pa do konačne isplate (stav 1). Preko dosuđenog iznosa odbijen je tužbeni zahtev za isplatu minimalne zarade za period počev od 01.10.2007. pa do 31.12.2010. godine u traženim mesečnim iznosima, sa zakonskom zateznom kamatom na dospele mesečne iznose (stav 2). Odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka (stav 3).

Rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 br.1427/16 od 03.06.2016. godine, ukinuta je navedena prvostepena presuda u stavovima prvom i trećem izreke i tužba je u tom delu odbačena.

Protiv pravnosnažnog rešenja drugostepenog suda tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijano rešenje u smislu člana 408. u vezi člana 420. st.1. i 6. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14) i ocenio da je revizija tužioca osnovana.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku tužilac je verski službenik, koji je rešenjem ... tužene BB od 10.10.2007. godine postavljen za ... u BB ... na neodređeno vreme. Tužena nije donela rešenje o utvrđivanju plate tužiocu, niti mu je u periodu obuhvaćenom tužbom isplaćivala platu. Izvedenim dokazima je utvrđeno da je tužilac vršio versku službu kao ... u selu ... i vrsta obreda koje je sprovodio.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom odredaba čl.112, 118, 122. i 123. Pravilnika o službenicima BB i supsidijernom primenom čl.111, 112. i 196. Zakona o radu delimično usvojio tužbeni zahtev i dosudio tužiocu traženu naknadu plate u visini minimalne zarade za period 2011- 2013 godina tj. za period poslednje tri godine u odnosu na vreme podnošenja tužbe, za koji potraživanje nije zastarelo, zajedno sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti pojedinačnih mesečnih iznosa.

Odlučujući po žalbi tužene, drugostepeni sud je pobijanim rešenjem ukinuo prvostepenu presudu i tužbu je odbacio, na osnovu člana 391. stav 2. ZPP. Odluku je obrazložio razlozima da je pitanje plate verskih službenika BB regulisano autonomnim propisima te verske zajednice, zbog čega rešavanje ove vrste spora nije u sudskoj juridiskciji, niti se ocena osnovanosti zahteva tužbe može vršiti po pravilima iz člana 1. ZPP, kojima se uređuje postupak za pružanje sudske zaštite.

Tužilac osnovano pobija rešenje drugostepenog suda, kojim je pravnosnažno okončan postupak odbacivanjem tužbe, zbog učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, kao revizijskog razloga iz člana 407. stav 1. tačka 1. ZPP, kao i zbog pogrešne primene materijalnog prava. Na ove razloge tužiočeve revizije Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti u smislu člana 408. ZPP.

Tužbom u ovoj parnici tužilac kao verski službenik tužene BB kome poslodavac nije rešenjem utvrdio platu, niti mu je isplatio bilo kakvu naknadu za rad, potražuje naknadu štete (kao naknadu izostale plate) u visini minimalne zarade u Republici Srbiji, za utuženi period.

Ovako postavljeni tužbeni zahtev predstavlja imovinskopravni zahtev koji je po svojoj pravnoj prirodi zahtev za isplatu naknade za rad tužioca kao verskog službenika tužene BB. Između tužioca i tužene postoji specifičan pravni odnos u kojem tužilac povodom spornog pitanja prava na naknadu za njegov rad u vršenju verske službe kod tužene verske zajednice ima položaj zaposlenog dok tužena ima položaj poslodavca.

Položaj crkava i verskih zajednica utvrđen je Ustavom Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 98/06) i uređen je Zakonom o crkvama i verskim zajednicama („Službeni glasnik RS“, broj 36/06).

Prema odredbi člana 44. Ustava Republike Srbije, crkve i verske zajednice su ravnopravne i odvojene od države (stav 1), ravnopravne su i slobodne da samostalno uređuju svoju unutrašnju organizaciju, verske poslove, da javno vrše verske obrede, da osnivaju škole, socijalne i dobrotvorne ustanove i da njima upravljaju, u skladu sa zakonom (stav 2).

Zakon o crkvama i verskim zajednicama propisuje da su crkve i verske zajednice nezavisne od države i jednake pred zakonom i da imaju pravo da samostalno uređuju i sprovode poredak i organizaciju i da samostalno obavljaju svoje unutrašnje i javne poslove (član 6). Odredbom člana 7. stav 1. istog zakona, izričito je propisano da država ne može ometati primenu autonomnih propisa crkava i verskih zajednica. Prema odredbama člana 8. st.1. i 2. Zakona sveštenike odnosno verske službenike biraju i postavljaju crkve i verske zajednice, u skladu sa svojim autonomnim propisima, kojima regulišu vršenje svešteničke odnosno verske službe. Sveštenici odnosno verski službenici su slobodni i nezavisni u obavljanju bogoslužbene delatnosti koja se vrši u skladu sa zakonom i autonomnim pravom crkve ili verske zajednice (stav 3. istog zakonskog člana). Odredbom člana 9. Zakona propisana je pravna sposobnost crkava i verskih zajednica koje su registrovane u skladu sa ovim zakonom i imaju svojstvo pravnog lica (stav 1). Članom 15. Zakona regulisan je status islamske zajednice. Odredbom člana 29. stav 1. Zakona propisano je da sveštenici odnosno verski službenici imaju pravo na zdravstveno i penzijsko i invalidsko osiguranje, u skladu sa zakonom (član 6. stav 1. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje i član 12. tačka 6) Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju). Sredstva za ove doprinose mogu se obezbediti u budžetu Republike Srbije, u skladu sa zakonom ili uz saglasnost crkvenih ili verskih zajednica (stav 2. istog zakonskog člana).

Ustavom BB, utvrđena je autonomnost rada BB, njeno ustrojstvo, organi, njihova nadležnost, način finansiranja kao i položaj službenika BB.

Pravilnik o službenicima BB od 04.10.2007. godine, kao autonomni propis ove verske zajednice, regulisao je način zasnivanja i prestanka službeničkih odnosa verskih i administrativnih službenika, njihove plate i druge naknade, kao i disciplinsku i materijalnu odgovornost, kako je izričito predviđeno odredbom člana 1. Odredbom člana 2. data je definicija verskog službenika tako što je predviđeno da se „pod izrazom vjerski službenik podrazumjeva ono lice koje je postavljeno od nadležnog organa da vrši vjerske i vjersko-prosvjetne poslove (stav 1). Odredbom člana 13. stav 1. Pravilnika određeno je da službenički odnos nastaje danom stupanja na dužnost na osnovu rešenja o postavljenju. Odredbama čl.121. i 122. Pravilnika predviđeni su način postavljenja jednog lica za ..., i poslovi koje on obavlja u okviru verske službe na koju je postavljen za potrebe BB, kao i dužnosti njega i njegove porodice. Odredbom člana 123. Pravilnika o službenicima BB predviđeno je da se za obavljanje dužnosti iz člana 122. ovog Pravilnika, ... rešenjem ima obezbediti odgovarajuća plata. Prema članu 124. Pravilnika ... koji nema socijalno osiguranje, odlukom će se odrediti plata koja odgovara njegovoj plati kada bi bio socijalno osiguran.

Prema odredbi člana 2. stav 1. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br.24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17-US, 113/17), odredbe ovog zakona primenjuju se na zaposlene koji rade na teritoriji Republike Srbije, kod domaćeg ili stranog pravnog odnosno fizičkog lica (u daljem tekstu poslodavca), ako zakonom nije drukčije određeno. U kontekstu ove odredbe poslodavac pravno lice je svaki organizovan oblik rada, kome je pravnim poretkom priznato svojstvo subjekta, i koji, zbog toga, može da stiče prava odnosno preuzima obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa. Takav položaj poslodavca, u spornom odnosu u konkretnom slučaju ima tužena BB kao pravno lice u smislu člana 9. Zakona o crkvama i verskim zajednicama i člana 5. Zakona o radu, po zahtevu za traženu sudsku zaštitu tužioca kao verskog službenika u smislu odredaba Pravilnika o službenicima BB. Tražena naknada za tužiočev rad i njena visina (kao predmet tužbenog zahteva), kod nepostojanja rešenja tužene o određivanju plate tužiocu kao verskom službeniku, utvrđuju se u skladu sa odgovarajućim odredbama Zakona o radu, s obzirom da nisu regulisani autonomnim aktima tužene verske zajednice.

Odredbom člana 60. Ustava zajemčeno je pravo na rad, u skladu sa zakonom (stav 1). Odredbom stava 4. ovog člana utvrđeno je da svako ima pravo na pravičnu naknadu za rad i da se tog prava niko ne može odreći. To pravo predviđeno je i odredbama člana 104. Zakona o radu. Prema odredbi stava 1. ovog člana zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu. Odredbom člana 111. stav 1. istog zakona propisano je da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom.

Prema činjeničnom osnovu tužbe, na kojem je zasnovano pobijano rešenje, tužilac je kao verski službenik tužene BB postavljen za ... u BB ..., na neodređeno vreme, i versku službu je obavljao u ... u selu ..., ali mu odlukom tužene nije utvrđena plata, niti je za sporni period 2011-2013 godina isplaćena naknada za rad, koju on potražuje u ovoj parnici u visini minimalne zarade u Republici Srbiji (utvrđenoj u skladu sa odredbama čl.111, 112. i 113. Zakona o radu).

U takvoj činjeničnoj i pravnoj situaciji drugostepeni sud je donošenjem rešenja o odbacivanju tužbe na osnovu člana 391. stav 2. ZPP, učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP. Navedena povreda je apsolutnog karaktera i razlog je za ukidanje revizijom pobijanog rešenja.

Pogrešnom primenom člana 1. ZPP, drugostepeni sud je zaključio da rešavanje o tužiočevom zahtevu u ovoj parnici nije u sudskoj jurisdikciji, te da se ocena osnovanosti postavljenog tužbenog zahteva ne može vršiti po pravilima iz člana 1. ZPP, kojima se uređuje postupak za pružanje sudske zaštite.

Suprotno shvatanju drugostepenog suda, postavljeni tužbeni zahtev za naknadu štete u visini minimalne zarade za utuženi period predstavlja imovinskopravni zahtev tužioca kao verskog službenika kod tužene BB. Takav zahtev proističe iz specifičnog odnosa tužioca i tužene verske zajednice povodom vršenja verske službe od strane tužioca i predstavlja zahtev za naknadu za izvršeni rad, o kojem je u smislu člana 1. ZPP nadležan i ovlašćen da odlučuje sud po pravilima parničnog postupka. Merodavno materijalno pravo za odlučivanje o tom zahtevu predstavljaju odredbe Zakona o crkvama i verskim zajednicama i autonomni propisi tužene BB, kao i odredbe Zakona o radu koje se supsidijerno primenjuju u pogledu visine pravične naknade za tužiočev rad, u nedostatku autonomnih propisa i akata tužene.

Odredbom člana 2. ZPP, propisano je da stranke imaju pravo na zakonitu, jednaku i pravičnu zaštitu svojih prava (stav 1) i da sud ne može da odbije odlučivanje o zahtevu za koji je nadležan (stav 2). Pri tome, sud u parničnom postupku odlučuje u granicama zahteva koji je postavljen u postupku (član 3. stav 1. ZPP).

Odbacivanjem tužbe u ovoj parnici drugostepeni sud je pogrešno primenio navedena opšta pravila parničnog postupka i učinio je apsolutno bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, jer je odbio da odluči o zahtevu za koji je nadležan. Na taj način je povredio i pravo tužioca na pristup sudu, koje je element prava na pravično suđenje, zajemčenog u članu 32. stav 1. Ustava, kao i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovih sloboda. Istovremeno je pobijano rešenje zasnovano i na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Iz svih navedenih razloga, pobijano rešenje je ukinuto i predmet je vraćen istom drugostepenom sudu na ponovno suđenje. Kako je prvostepena presuda u ovoj parnici već jedanput bila ukinuta, a pobijanim drugostepenim rešenjem je prvostepena presuda ponovo ukinuta i tužba je odbačena, drugostepeni sud će saglasno odredbama čl.383. i 384. u vezi člana 387. stav 3. ZPP, zakazati i održati raspravu, a zatim meritorno odlučiti o tužbenom zahtevu, uz pravilnu primenu materijalnog prava.

S obzirom na izloženo, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 415. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci ovog rešenja.

Predsednik veća - sudija

Ljubica Milutinović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić