.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 1749/2020
08.10.2020. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Branislava Bosiljkovića, Danijele Nikolić, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Aleksandar Savić advokat iz ..., protiv tužene OŠ „Vasa Pelagić“ iz Leskovca, koju zastupa Državno pravobranilaštvo – Odeljenje u Leskovcu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3114/2019 od 13.11.2019. godine, u sednici veća održanoj 08.10.2020. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3114/2019 od 13.11.2019. godine.
ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3114/2019 od 13.11.2019. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P1 912/17 od 28.05.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijen je primarni tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da joj na ime neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2015. godinu, 2016. godinu i 2017. godinu isplati iznose označene u izreci za svaku godinu pojedinačno sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti pa do isplate, i na ime neisplaćene naknade za ishranu u toku rada za period od septembara 2014. godine do avgusta 2017. godine iznose navedene u izreci za svaki mesec pojedinačno sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti pa do isplate, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, odbijen je eventualni tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da sa njom zaključi aneks ugovora o radu kojim joj priznaje pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora i utvrđuje njihovu visinu, a naknadu troškova za ishranu u toku rada izražava u novčanom iznosu, počev od dana podnošenja tužbe, te ukoliko tužena to ne učini, da se ova presuda ima smatrati pravnim osnovom za utvrđenje visine naknade troškova za ishranu u toku rada i naknade troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora i njihovu isplatu, počev od dana podnošenja tužbe i izražavanja naknade troškova za ishranu u toku rada u novčanom iznosu u isplatnim listama. Stavom trećim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove postupka u iznosu od 29.177,00 dinara.
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3114/2019 od 13.11.2019. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Leskovcu P1 912/17 od 28.05.2019. godine.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložila da se o reviziji odlučuje kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, radi razmatranja pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana.
Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 87/18), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Stavom 2. istog člana predviđeno je da o dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u ovom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužilje kao izuzetno dozvoljenoj, u cilju citirane odredbe Zakona.
Predmet tražene pravne zaštite o kome je odlučeno pravnosnažnom presudom je naknada štete tužilji zbog neisplaćenog regresa i naknade za ishranu u toku rada u periodu od 2014. godine do 2017. godine, koje naknade su tužiilji isplaćivane kroz platu, shodno odredbi člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama (''Službeni glasnik RS'' br. 34/2001...21/2016). O tužbenom zahtevu tužilje, nižestepeni sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda u kojima je odlučivano o istovrsnim zahtevima tužioca, zbog čega ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potrebe ujednačavanja sudske prakse niti novog tumačenja prava.
Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke ovog rešenja doneo u smislu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.
Ispitujući dozvoljenost revizije, primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužilje nije dozvoljena.
Odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.
Tužbu radi naknade štete tužilja je sudu podnela dana 04.12.2017. godine, a vrednost predmeta spora označena je u iznosu od 50.000,00 dinara, dok vrednost predmeta spora iznosi 477.788,63 dinara.
Imajući u vidu da se radi o imovinsko-pravnom zahtevu u kom vrednost predmeta spora očigledno ne prelazi 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, to revizija nije dozvoljena.
Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke ovog rešenja, doneo u smislu odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku.
Predsednik veća – sudija
Branislava Apostolović,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
