Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 673/24 od 07.03.2024. godine, odbijena je žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u odbijajućem delu stava prvog, stavu drugom, u odbijajućem delu stava trećeg izreke, kao i odluka o troškovima postupka sadržana u stavu četvrtom izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. ZPP.

Predmet tražene pravne zaštite o kome je odlučeno pobijanom presudom je isplata razlike zarade tužiocu, a pravnosnažnom presudom je tužbeni zahtev tužioca delimično usvojen, delimično odbijen. O ovom pravu tužioca, odlučeno je uz primenu materijalnog prava koje ne odstupa od pravnog shvatanja izraženog u odlukama Vrhovnog suda u kojima je odlučivano o zahtevima sa činjeničnim stanjem kao u ovoj pravnoj stvari, a tiče se primene članova 104, 105, 107, 108, 110, 111. i 112. Zakona o radu i člana 55. Kolektivnog ugovora kod tuženog od 24.03.2015. godine i člana 59. Kolektivnog ugovora kod tuženog od 24.05.2018. godine. U pobijanoj drugostepenoj odluci izražen je pravni stav da kod utvrđenja da je obračun zarade tužioca vršen od strane tuženog poslodavca u skladu sa Zakonom o radu, Kolektivnim ugovorom važećim kod poslodavca i tužiočevim ugovorom o radu po propisanom modelu radnog vremena koji podrazumeva obračun zarade kojim se osnovna zarada zaposlenog utvrđuje kao proizvod koeficijenta posla radnog mesta, vrednosti radnog sata i mesečnog fonda ostvarenih sati od 174, pri čemu ovako utvrđena zarada ne može biti niža od zakonom propisane minimalne zarade, te da ovako obračunata zarada predstavlja iznos zarade koji tužiocu pripada za mesec u kome ostvari standardni radni učinak i standardni brtoj časova rada za taj mesec, koji se razlikuje u zavisnosti od konkretnog meseca. Ukazivanje u reviziji na drugačije nižestepene odluke ne ukazuje nužno i na drugačiji pravni stav izražen u toj odluci, jer pravilna primena prava u sporovima sa tužbenim zahtevom kao u konkretnom slučaju, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja, pa u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenje prava, što znači da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), na osnovu čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate podneta je 01.08.2019. godine, a podneskom od 06.02.2023. godine tužba je preinačena povećanjem zahteva. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude je 25.697,21 dinara. Ovaj iznos, prema srednjem kursu NBS na dan preinačenja tužbe, predstavlja dinarsku protiv-vrednost ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinsko-pravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe, to je Vrhovni sud, primenom člana 403. stav 3. ZPP, našao da revizija nije dozvoljena.

Na osnovu izloženog, Vrhovni sud je na osnovu člana 413. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke ovog rešenja.

Predsednik veća-sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković