Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju pobijajući je, kako proizlazi iz navoda revizije, u stavu drugom i trećem izreke, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u preinačujućem delu na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. u vezi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23) – ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu lekara specijaliste ... u Službi za ..., OJ Opšta bolnica, Zdravstvenog centra Vranje, na neodređeno vreme. Ugovorom o uređivanju prava, obaveza i odgovornosti od 31.05.2006. godine, određeno je da tužilac obavlja poslove „dr spec. ... i šef odseka ...", sa punim radnim vremenom u trajanju od 40 časova nedeljno, koje zbog otežanih uslova rada može biti skraćeno na 36 časova nedeljno. Odlukom tuženog br. .. od 18.12.2018. godine o početku, rasporedu i završetku radnog vremena zaposlenih u OJ Opšta bolnica ZC Vranje određeno je puno radno vreme zaposlenih u trajanju od 40 časova u radnoj nedelji, odnosno 174 časova mesečno, a koja odluka se odnosi na službu za ..., u koju je raspoređen tužilac. Odlukom je utvrđeno da se ista primenjuje počev od 01.01.2019. godine, te da se stavlja van snage ranija Odluka o rasporedu, početku i završetku radnog vremena br 01-4025 od 29.10.2008. godine. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko finansijske struke utvrđen je obračun razlike uvećane zarade po osnovu prekovremenog rada i rada nedeljom uz korišćenje korektivnog koeficijenta, koji se dobija deljenjem punog nedeljnog fonda časova, sa časovima skraćenog radnog vremena (40:36), a koji iznosi 1,11. Dopunskim nalazom nalozom veštaka utvrđen je obračun razlike manje isplaćene zarade po osnovu prekovremenog rada samo za vreme preko 40 časova nedeljno, shodno Odluci br. ... od 18.12.2018. godine, u ukupnom iznosu od 8.319,77 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog na isplatu po osnovu prekovremenog rada i rada nedeljom, u visini utvrđenoj osnovnim nalazom veštaka, nalazeći da je u pogledu zahteva tužioca za isplatu razlike zarade po osnovu prekovremenog rada, neophodno neposredno primeniti odredbe PKU za zdravstvene ustanove čiji je osnivač RS, shodno čl. 8 Zakona o radu, a kojim aktom se za radno mesto tužioca propisuje skraćeno radno vreme od 36 časova nedeljno. Prema zaključku prvostepenog suda Odluka tuženog br. .. od 18.12.2018. godine, po kojoj radno vreme zaposlenih, pa i tužioca, iznosi 40 časova nedeljno, nije u skladu sa navedenim PKU.

Drugostepeni sud je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom i zaključio da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev za isplatu uvećane zarade na ime prekovremenog rada u mesecu septembru, novembru i decembru 2018. godine i u delu meseca marta 2019. godine, u ukupnom iznosu od u iznosu od 8.319,77 dinara, kao uvećane zarade na ime rada nedeljom, imajući u vidu da je obračun veštaka sačinjen na osnovu evidencije tuženog o prisustvu tužioca na radu i radnom vremenu od 40 časova nedeljno, te je u tom delu potvrdio prvostepenu presudu. Međutim, u delu potraživanog za isplatu uvećane zarade na ime prekovremenog rada za preostali period, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i delimično odbio tužbeni zahtev, nalazeći da se u konkretnom slučaju imaju primeniti Odluka tuženog od 18.11.2018. godine i ugovor o radu tužioca kojima je utvrđeno da je radno vreme tužioca 40 časova nedeljno. Navedena Odluka tuženog nije u suprotnosima sa odredbama PKU tuženog, jer se skraćenje radnog vremena ne vrši po automatizmu, već samo u situaciji kada je aktom o proceni rizika utvrđeno da se radi o radnom mestu sa povećanim rizikom, što kod radnog mesta tužioca nije slučaj. Kod navedenog, tužiocu pripada uvećanje zarade po osnovu prekovremenog rada, u visini utvrđenoj dopunskim nalazom i mišljenjem veštaka ekonomsko finansijske struke samo za vreme preko 40 časova nedeljno u iznosu od 8.319,77 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom.

Neosnovano se revizijom ukazuje da se navedeni zaključak drugostepenog suda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 53 Zakona o radu („Službeni glasnik RS", br. 24/05...95/18), propisano je da je na zahtev poslodavca, zaposleni dužan da radi duže od punog radnog vremena u slučaju više sile, iznenadnog povećanja obima posla i u drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran (u daljem tekstu: prekovremeni rad); prekovremeni rad ne može da traje duže od osam časova nedeljno; zaposleni ne može da radi duže od 12 časova dnevno uključujući i prekovremeni rad; zaposlenom koji radi na poslovima na kojima je uvedeno skraćeno radno vreme u skladu sa članom 52 ovog zakona ne može da se odredi prekovremeni rad na tim poslovima, ako zakonom nije drukčije određeno.

Posebnim kolektivnim ugovorom za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS", br. 1/2015), a koji je bio na snazi u delu utuženog perioda, do 31.12.2018. godine, u članu 95 stav 1 tačka 3. i 4. je propisano da zaposleni ima pravo na dodatak na platu: 3) za rad nedeljom - 20% od osnovne plate i 4) za prekovremeni rad zdravstvenih radnika (dežurstvo i rad po pozivu) - 26% od osnovne plate. Poseban kolektivni ugovor za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS", br. 106/2018), koji je bio na snazi u preostalom spornom periodu, u članu 94 stav 1. tačka 3. i 4. sadrži istovetne odredbe.

Odredbom člana 38. oba navedena Posebna kolektivna ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave, istovetno je uređeno pitanje skraćenog radnog vremena i propisano da se radno vreme zaposlenog, u skladu sa zakonom, skraćuje srazmerno štetnom dejstvu uslova rada na zdravlje i radnu sposobnost zaposlenog, u skladu sa izvršenom procenom rizika i stručnom analizom službe medicine rada (stav 1). Dužina radnog vremena za grupe poslova, ukoliko se te grupe poslova obavljaju na radnim mestima koja su utvrđena kao radna mesta sa povećanim rizikom, utvrđuje se ia osnovu sledećih smernica: 3) treća grupa poslova od 36 sati: stalni rad u službama patologije i sudske medicine (radna mesta lekara, medicinskih sestara i tehničara i bolničara); stalni rad sa licima sa mentalnim smetnjama (radna mesta lekara i medicinskih sestara i tehničara), a u stacionarnim ustanovama svi zaposleni na odeljenju; rad na davanju citostatske terapije (radna mesta lekara i medicinskih sestara i tehničara); radna mesta u operacionim i porođajnim salama (radna mesta lekara, babica, anestetičara i instrumentara); rad u hemodijalizi (svi zaposleni u službi); radna mesta u intenzivnoj nezi (radna mesta lekara, anestetičara i medicinskih sestara i tehničara); stalni rad u službi hematologije i laboratorijama sa zaraznim, toksičnim i kancerogenim materijalima (radna mesta zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika, perači suđa i čistačice - higijeničarke); stalni rad na odeljenjima sa infektivnim bolesnicima (svi zaposleni); stalni rad na uzimanju i davanju krvi i derivata krvi (radna mesta lekara i medicinskih sestara i tehničara) (stav 2. tačka 3).

Iz navedenih odredaba Posebnog koletivnog ugovora za zdravstvene ustanove proizlazi da se radno vreme zaposlenih skraćuje samo za radna mesta za koja je aktom o proceni rizika utvrđeno da se radi o radnim mestima sa povećanim rizikom, u skladu sa izvršenom procenom rizika i stručnom analizom službe medicine rada. U konkretnom slučaju, Aktom o proceni rizika na radnom mestu i u radnoj okolini tuženog od 31.09.2017. godine, navedena su radna mesta koja su utvrđena kao radna mesta sa povećanim rizikom, pri čemu za poslove koje obavlja tužilac nije utvrđeno da se radi o radnom mestu sa povećanim rizikom, a Odlukom tuženog od 18.11.2018. godine i ugovorom o radu tužioca utvrđeno je da je radno vreme tužioca 40 časova nedeljno.

Suprtono navodima revizije, radno mesto lekara specijaliste ... na kome radi tužilac, shodno aktima i odlukama tuženog, nije bilo utvrđeno kao radno mesto sa povećanim rizikom u kom slučaju bi tužilac imao pravo na skraćeno radno vreme u skladu sa odredbom člana 38. Posebnog koletivnog ugovora za zdravstvene ustanove, već je Odlukom tuženog koja se primenjuje od 01.01.2019. godine, kao i ugovorom o radu, tužiocu određeno puno radno vreme u trajanju od 40 časova u radnoj nedelji. Kod navedenog, pravo na uvećanu zaradu za prekovremeni rad tužiocu pripada za sate rada koji prelaze 40 časova nedeljno, kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud.

Ni ostalim navodima revizije ne dovodi se u pitanje pravilnost i zakonitost pobijane presude, budući da je drugostepena presuda doneta pravilnom primenom materijalnog prava.

Pravilno je drugostepeni sud odlučio i o troškovima postupka na osnovu odredbe člana 153. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković