.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 1763/2025
22.04.2026. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branke Dražić, predsednika veća, Marine Milanović i Vesne Mastilović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Srđan Vidović, advokat iz ..., protiv tuženog „Veslački savez Srbije“ Beograd, čiji je punomoćnik Aleksandar Ninković, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 863/24 od 21.11.2024. godine, ispravljene rešenjem istog suda Gž1 863/24 od 09.01.2025. godine, u sednici održanoj 22.04.2026. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 863/24 od 21.11.2024. godine, ispravljene rešenjem istog suda Gž1 863/24 od 09.01.2025. godine.
ODBIJA SE kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 863/24 od 21.11.2024. godine, ispravljenom rešenjem istog suda Gž1 863/24 od 09.01.2025. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P1 137/21 od 16.11.2023. godine, kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog od 08.03.2021. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad, odbačena tužba u delu kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužioca rasporedi na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju, sposobnostima i radnom iskustvu ili potrebama procesa i organizacije rada poslodavca i u tom delu se sud oglasio apsolutno nenadležnim, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu, na ime naknade štete zbog izgubljene zarade, isplati 98.000,00 dinara za period od 08.03.2021. godine do vraćanja tužioca na rad, sa pripadajućom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa zarade do konačne isplate i da u korist tužioca uplati doprinose za penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti za vremenski period od 08.03.2021. do dana vraćanja tužioca na rad, odbačena tužba u delu kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu izvrši plaćanje svih troškova koji u smislu poreskih obaveza tužioca opterećuju sva primanja tužioca kao što je to tuženi činio za vreme trajanja radnog odnosa tužioca i u tom delu se sud oglasio apsolutno nenadležnim, obavezan tužilac da tuženom na ime naknade troškova parničnog postupka isplati 200.250,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate i odbijen kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Tuženi je podneo odgovor na reviziju.
Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….10/2023, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je ocenio da revizija nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. i 2. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti. Navode u reviziji kojima se ukazuje da je u postupku učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, Vrhovni sud nije cenio, jer se revizija iz ovog razloga ne može izjaviti u smislu člana 407. ZPP.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog bio zaposlen na neodređeno vreme po osnovu ugovora o radu od 04.01.2008. godine na radnom mestu ... . Istovremeno je bio i zakonski zastupnik, odnosno direktor Privrednog društva „Veslanje“ d.o.o. koje je osnovano od strane tuženog. Pobijanim rešenjem od 08.03.2021. godine otkazan mu ugovor o radu od 01.09.2014. godine zbog učinjene povrede radne obaveze iz člana 7. stav 1. tačke 4, 8. i 18. Ugovora o radu- nezakonito raspolaganje sredstvima poslodavca, zloupotreba položaja, prekoračenje datog ovlašćenja i oštećenje imovine poslodavca. Stavljeno mu je na teret da je, iskoristivši memorandum i pečat Saveza, zloupotrebivši svoj položaj i prekoračivši granice svojih ovlašćenja, samoinicijativno i neovlašćeno zatražio inspekcijski nadzor nekih veslačkih klubova u Beogradu i Srbiji iako za tu radnju nije imao odobrenje nijednog organa Saveza, a sve sa namerom nanošenja štete članicama, veslačkim klubovima i ugledu Veslačkog saveza Srbije, a potom da je 24.12.2020. godine izvršio isplatu novčanih naknada sebi i zaposlenim licima u stručnoj službi VSS, bez odluke članova i osnivača Veslačkog saveza Srbije i to sebi 193.125,00 dinara, BB 154.500,00 dinara, VV 169.950,00 dinara, GG 100.425,00 dinara i DD 154.500,00 dinara, kao i 227.500,00 dinara na ime objedinjene naplate poreza. Na sednici Izvršnog odbora VSS 28.03.2020. godine doneta je odluka da se sva plaćanja privrednog društva, ovde tuženog prethodno odobravaju i usaglašavaju od strane direktora ovde tužioca i članova Skupštine ĐĐ i EE. Kako je zbog organizacije Evropskog prvenstva za juniore od strane „Veslanje“ d.o.o zarađeno 10.000.000,00 dinara, na vanrednoj sednici Izvršnog odbora VSS 18.11.2020. godine predsednik VSS je predložio da o isplati honorara odluku donese IO Veslačkog saveza Srbije. Pre donošenja rešenja o otkazu, tužiocu je dostavljeno upozorenje na postojanje razloga za otkaz 09.02.2021. godine na koje se tužilac izjasnio 04.12.2020. godine.
Na ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo iz odredbe člana 179. stav 2. i člana 191. Zakona o radu („Službeni glasnik RS", br. 24/2005…113/2017) u vezi sa odredbama Statuta Veslačkog saveza Srbije, Zakona o sportu, Zakona o privrednim društvima i odredbama Ugovora o radu od 01.09.2014. godine i ocenili da tužbeni zahtev nije osnovan.
Neosnovano se navodima revizije osporava pravilna primena materijalnog prava.
Članom 179. stav 2. tač. 2 i 5. Zakona o radu propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to ako zloupotrebi položaj ili prekorači ovlašćenja i ako učini drugu povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom, odnosno ugovorom o radu.
Članom 7. tačke 4, 8. i 18. Ugovora o o radu od 01.09.2014. godine je propisano da se povredom radne obaveze između ostalog smatraju nezakonito raspolaganje srestvima poslodavca, zloupotreba položaja, prekoračenje datog ovlašćenja i oštećenje imovine poslodavca.
Da bi otkaz ugovora o radu bio zakonit zbog povrede radne obaveze potrebno je da postoji protivpravna radnja zaposlenog i njegova krivica za tu radnju u stepenu namere ili krajnje nepažnje. Krivica zaposlenog je psihički odnos učinioca prema povredi radne obaveze, a teret dokazivanja da krivica u vreme učinjene povrede radne obaveze nije postojala, pada na zaposlenog.
Ponašanje tužioca koji je zloupotrebivši položaj direktora i zakonskog zastupnika PD „Veslanje“ d.o.o. koje je osnovano od strane tuženog, odnosno prekoračivši data ovlašćenja izvršio isplatu novčanih honorara u velikoj vrednosti sebi i zaposlenim licima u stručnoj službi VSS, bez odluke Izvršnog odbora VSS, što i po oceni Vrhovnog suda, predstavlja svesnu skrivljenu povredu radne obaveze koja je tužiocu pobijanim rešenjem stavljena na teret, odnosno osnov za primenu otkaznog razloga, pa su pravilno nižestepeni sudovi zaključili da je osporeno rešenje o otkazu zakonito, što zahtev za vraćanje tužioca na rad, isplatu zarade i ulatu doprinosa čini neosnovanim, jer odluka u tom delu zavisi od zakonitosti rešenja o otkazu ugovora o radu.
Razlozi kojima tužilac u reviziji pravda svoje postupanje se ne mogu smatrati opravdanim za postupanje suprotno izričitim pravilima postupanja zaposlenih kod tuženog, koja su tužiocu, kao dugogodišnjem zaposlenom kod tuženog na radnom mestu ... i kao direktoru PD „Veslanje“ d.o.o bila poznata. Ovo tim pre što je znao ili je morao znati da je na sednici Izvršnog odbora VSS odlučeno da će Izvršni odbor VSS doneti odluku o isplati honorara, a da odluka IO kojom se odobrava ili daje saglasnost za navedenu isplatu nije doneta. Tužilac je bio dužan da poštuje i sporovdi odluke organa VSS kako prema odredbama Zakona o sportu tako i prema odrebama Statuta Veslačkog saveza Srbije, što u konkretnom slučau nije učinio. Sledom navedenog, i po oceni Vrhovnog suda, tužilac u postupku nije pružio ni jedan dokaz da su u njegovom postupanju postojali razlozi za isključenje krivice, koji su, između ostalog, i stvarna zabluda, koja postoji kada je zaposleni učinio povredu radne obaveze, pogrešno smatrajući da postoje okolnosti prema kojima bi preduzimanje ili nepreduzimanje radnje bilo dopušteno, što je od značaja za pravilnu odluku o tužbenom zahtevu.
Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izrke.
Tuženom ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije bila potrebna radnja za odlučivanje u revizijskom postupku, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća – sudija
Branka Dražić s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
