U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić i Danijele Nikolić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Stefan Đorđević advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo pravde, Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, radi isplate jubilarne nagrade, odlučujući o reviziji tužioca koja je izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3894/20 od 12.02.2021. godine, u sednici veća koja je održana dana 31.03.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3894/20 od 12.02.2021. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1719/19 od 15.09.2020. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev pa je obavezana tužena da tužiocu na ime neisplaćene jubilarne nagrade isplati iznos od 54.344,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.06.2018. godine pa do konačne isplate, u roku od 8 dana od dana pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ima naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 45.474,00 dinara u roku od 8 dana po pravnosnažnosti presude pod pretnjom izvršenja. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev punomoćnika tužioca da tužilac bude oslobođen plaćanja troškova sudskih taksi u ovoj pravnoj stvari, kao neosnovan.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3894/20 od 12.02.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1719/19 od 15.09.2020. godine u stavu prvom izreke, pa je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu na ime jubilarne nagrade isplati iznos od 54.344,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.06.2018. godine pa do isplate. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje sadržano u stavu drugom izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1719/19 od 15.09.2020. godine, pa je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 45.474,00 dinara, a obavezan tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 21.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema pisanog otpravka presude. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen u privremenim institucijama Kosova i Metohije, u Kazneno-popravnom domu u ... . Rešenjem tužene preuzet je u Upravu za izvršenje zatvorskih sankcija počev od 15.05.2008. godine. Nakon preuzimanja, tužilac je ostao neraspoređen, nije radno angažovan i nastavio je da živi na teritoriji Kosova i Metohije. Zaključkom Vlade RS 05 broj 112-1619/2008-2 od 17.04.2008. godine utvrđeno je da se položaj lica koja su bila zaposlena u privremenim institucijama Kosova i Metohije upodobljava položaju državnih službenika i nameštenika koji su radili u organima koji su ukinuti, a čiji delokrug je preuzeo drugi organ. Oni imaju pravo da budu preuzeti u organ Republike Srbije koji je preuzeo delokrug, ako prethodno organu Republike Srbije u koji se preuzimaju dostave pismeni dokaz o tome da im je prestao rad u privremenim institucijama na Kosovu i Metohiji. Visinu dosuđenog iznosa po osnovu jubilarne nagrade prvostepeni sud je utvrdio na osnovu izveštaja Republičkog zavoda za statistiku o prosečnoj zaradi bez poreza i doprinosa po zaposlenom, isplaćenoj u decembru 2017. godine. Tužilac je na dan 15.05.2018. godine navršio 10 godina neprekidnog rada u organu državne uprave i time je ostvario pravo na jubilarnu nagradu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužilac ostvario pravo na jubilarnu nagradu za navršenih 10 godina rada u radnom odnosu kod organa tužene na dan 15.05.2018. godine, odnosno 10 godina nakon preuzimanja u Ministarstvo pravde, Upravu za izvršenje zatvorskih sankcija, pa je obavezao tuženu da tužiocu isplati iznos od 54.344,00 dinara sa pripadajućom kamatom, koliko iznosi prosečna zarada bez poreza i doprinosa po zaposlenom u Republici Srbiji za mesec decembar 2017. godine, u smislu odredbe člana 210. Zakona o radu i odredbe člana 44. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe („Službeni glasnik RS“, broj 25/15 ... 34/2018).

Drugostepeni sud je pobijanom presudom preinačio presudu prvostepenog suda, tako što je tužbeni zahtev odbio jer tužilac nije radio kod tužene, odnosno nije bio radno angažovan u periodu od preuzimanja, dana 15.05.2008. godine pa do 15.05.2018. godine, niti mu se obračunavao minuli rad, te njegov status preuzimanjem nije bio upodobljen statusu državnog službenika koji nije ni imao. Po mišljenju drugostepenog suda, isplata jubilarne nagrade vezana je za kontinuirano vreme provedeno na radu kod poslodavca, što ovde nije slučaj, pa tužilac nema pravo na isplatu jubilarne nagrade za 10 godina rada kod tužene u smislu odredbe člana 44. stav 2. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, stanovište drugostepenog suda je pravilno.

Odredbom člana 120.stav 1.tačka 1. Zakon o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/2005...95/18), propisano je da opštim aktom, odnosno ugovorom o radu može da se utvrdi pravo na jubilarnu nagradu i solidarnu pomoć.

Poseban kolektivni ugovor za državne organe (''Službeni glasnik RS'', br. 25/15...34/18), u odredbi člana 44. stav 2. propisuje da zaposleni ostvaruje pravo na jubilarnu nagradu za navršenih 10, 20, 30, 35 i 40 godina rada provedenih u radnom odnosu u državnom organu, organu autonomne pokrajine, odnosno jedinici lokalne samouprave, bez obzira na to u kom organu je zaposleni ostvario pravo iz radnog odnosa. Kod utvrđivanja prava na jubilarnu nagradu računaju se i godine rada kod poslodavca od koga je nadležni organ preuzeo nadležnosti, poslove i zaposlene.

U konkretnom slučaju, tužilac je preuzet iz privremenih institucija na Kosovu i Metohiji u Upravu za izvršenje krivičnih sankcija, ali je ostao neraspoređen jer ne postoji radno mesto na kom je mogao da obavlja svoje zadatke. U situaciji kada tužilac nije radno angažovan, on nema pravo na jubilarnu nagradu, pošto Poseban kolektivni ugovor za državne organe to pravo predviđa za godine rada provedene u radnom odnosu u državnom organu, a tužilac, od dana preuzimanja - 15.05.2008. godine, nije radio. Na osnovu Zaključka Vlade tužilac je formalno u radnom odnosu kod tužene sa fiksnim iznosom plate ali ne ostvaruje rad niti mu se obračunava minuli rad.

Neosnovani su navodi revizije tužioca da mu pravo na jubilarnu nagradu pripada kao licu koje je u radnom odnosu kod poslodavca, jer uslov za isplatu jubilarne nagrade nije raspoređenost na rad zaposlenog. Suprotno tim navodima revizije, odredba člana 44. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe (''Službeni glasnik RS'', br. 25/15...34/18) jasno i nedvosmisleno propisuje pravo zaposlenog na jubilarnu novčanu nagradu u visini mesečne prosečne zarade bez poreza i doprinosa po zaposlenom u Republici Srbiji prema objavljenom podatku organa nadležnog za poslove statistike za poslednji mesec u prethodnoj kalendarskoj godini u odnosu na kalendarsku godinu u kojoj se jubilarna nagrada ostvaruje, tako da se isplaćuje za 10 godina rada u radnom odnosu u visini mesečne prosečne zarade bez poreza i doprinosa (tačka 1). Nije dovoljno da zaposleni bude u radnom odnosu kod poslodavca, jer bi se u tom slučaju pravo na isplatu jubilarne novčane nagrade vezivalo samo za radni odnos. Pored radnog odnosa potrebno, je, odnosno zakonom propisano, da zaposleni i radi, a to ovde nije slučaj jer tužilac ne radi. Preuzimanje na osnovu Zaključka Vlade ne podrazumeva ostvarivanje svih prava iz radnog odnosa, što je jasno iz sadržaja Zaključka kojim je određen samo fiksni iznos plate tužiocu bez obračunavanja minulog rada.S tim u vezi, revident neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić