Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3109/2016 od 23.02.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 344/13 od 18.04.2016. godine u stavu prvom izreke, u pogledu odluke o glavnom zahtevu za isplatu dnevnica za učešće tužioca u radu - zasedanjima Narodne skupštine Republike Srbije i njenih odbora u periodu od 06.11.2009. godine do 31.05.2012. godine. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 344/13 od 18.04.2016. godine u ostalom delu stava prvog izreke, tako što je obavezana tužena da na dosuđeni iznos glavnog duga od 246.879,97 dinara isplati tužiocu zateznu kamatu počev od 06.11.2012. godine, dok je zahtev tužioca za isplatu zatezne kamate na dosuđene iznose glavnog duga - neisplaćenih dnevnica za učešće u radu - zasedanjima Narodne skupštine Republike Srbije i njenih odbora pre tog datuma, odbijen. Stavom trećim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 344/13 od 18.04.2016. godine u stavu četvrtom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena na isplatu regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2009, 2010, 2011. i 2012. godinu u neto iznosu od 89.342,20 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 18.925,80 dinara počev od 31.12.2009. godine, na iznos od 21.689,20 dinara počev od 31.12.2010. godine, na iznos od 24.083,40 dinara počev od 31.12.2011. godine i na iznos od 24.643,80 dinara počev od 31.12.2012. godine. Stavom četvrtim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 344/13 od 18.04.2016. godine u trećem i petom stavu izreke. Stavom petim izreke, ukinuta je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 344/13 od 18.04.2016. godine, u drugom, šestom i sedmom stavu izreke i u tom delu predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u pogledu odluka o zahtevu za isplatu zakonske zatezne kamate na dnevnice i zahtevu za isplatu regresa za korišćenje godišnjeg odmora, tužilac je i na osnovu člana 404. ZPP blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odgovor na reviziju.

Prema odredbi člana 404. stav 1. ZPP, revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako Vrhovni kasacioni sud oceni da je potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnoprvnosti građana, ujednačiti sudsku praksu ili dati novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u ovom sporu nema pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana. Uz reviziju nisu priložene pravnosnažne odluke kojima su sudovi u istim ili bitno istovetnim činjenično- pravnim sporovima na drugačiji način odlučivali o zateznoj kamati na dnevnice i regresu narodnih poslanika na stalnom radu u Narodnoj skupštini u bruto iznosu.

Iz tih razloga, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Revizija tužioca, izjavljena protiv odluka sadržanih u drugom i četvrtom stavu izreke drugostepene presude, nije dozvoljena ni na osnovu člana 403. ZPP.

Navedenom odredbom (stav 3) propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja. tužbe. Prema članu 28. ZPP, ako je za pravo na izjavljivanje revizije merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva (stav 1), dok se kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i troškovi postupka ne uzimaju u obzir ako ne čine glavni zahtev (stav 2).

Odlukom sadržanom u drugom stavu izreke drugostepene presude preinačena je presuda prvostepenog suda u delu kojim je odlučeno o zateznoj kamati na dosuđeni iznos dnevnica. Odluka o zateznoj kamati je odluka o sporednom potraživanju, zbog čega revizija tužioca u tom delu nije dozvoljena u smislu člana 403. stav 3. u vezi člana 28. stav 2. ZPP. U slučaju preinačenja prvostepene presude u delu za zateznu kamatu ne primenjuje se odredba člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP kojom je propisano da je revizija uvek dozvoljena ako je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima stranaka.

Odlukom sadržanom u četvrtom stavu izreke drugostepene presude, odbijena je žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u delu kojim je odbijen zahtev za isplatu regresa u bruto iznosu. Vrednost predmeta spora u tom delu iznosi 124.072,20 dinara i očigledno ne prelazi vrednost koja je članom 403. stav 3. ZPP propisana kao merodavna da bi revizija bila dozvoljena.

S`toga je, na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. i člana 413. ZPP, odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Odlučujući o reviziji tužioca u preostalom delu - u odnosu na odluku sadržanu u trećem stavu izreke drugostepene presude, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija u tom delu nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio narodni poslanik na stalnom radu u Narodnoj skupštin Republike Srbije od 2008. godene do 2012. godine. Rešenjem Administrativnog odbora Narodne skupštine od 01.07.2008. godine primljen je u radni odnos 11.06.2008. godine. Istim rešenjem određen je koeficijent za obračun i isplatu njegove plate u visini od 8,60 i pravo na dodatak na platu od 0,4% za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu. Tužiocu nije isplaćen regres za korišćenje godišnjeg odmora za 2009, 2010, 2011. i 2012. godinu.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom člana 21. Zakona o primanjima narodnih poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije obavezao tuženu na isplatu regresa za korišćenje godišnjeg odmora u neto iznosima.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u tom delu i zahtev tužioca za isplatu regresa odbio. Po stanovištu tog suda, tužilac nema pravo na isplatu regresa jer je odredbom člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama predviđeno da je u koeficijent za obračun plate lica na koje se taj zakon odnosi uračunat dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Izloženo pravno stanovište drugostepenog suda prihvata i ovaj sud.

Zakon o primanjima narodnih poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 7/91 - stupio na snagu 13.02.1991. godine) propisao je da narodnom poslaniku na stalnom radu u Skupštini pripada regres za korišćenje godišnjeg odmora u iznosu od 60% od prosečne zarade zaposlenom u Republici, isplaćene u poslednja tri meseca (član 21). Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 34/01 - stupio na snagu 01.07.2001. godine) propisano je da koeficijent za obračun i isplatu plate sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 4. stav 2) i da koeficijent za obračun i isplatu plate narodnog poslanika na stalnom radu u Narodnoj skupštini iznosi 8,60 (član 7).

Rešenjem Administrativnog odbora Narodne skupštine Republike Srbije od 01.07.2008. godine određen je koeficijent za obračun i isplatu plate tužiocu, narodnom poslaniku na stalnom radu u Narodnoj skupštini Republike Srbije, u visini od 8,60, koja je predviđena članom 7. Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama. Taj koeficijent, saglasno članu 4. stav 2. navedenog zakona, sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

U situaciji kada koeficijent za obračun i isplatu plate tužioca sadrži i dodatak na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora, ta vrsta naknade ne bi mu mogla biti isplaćena i po članu 21. Zakona o primanjima narodnih poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije, bez obzira što kasnije doneti Zakon o platama u državnim organima i javnim službama izričito nije predvideo da označena odredba prestaje da važi danom njegovog stupanja na snagu. U suprotnom, tužilac bi pravo na naknadu za regres za korišćenje godišnjeg odmora ostvario dva puta - jednom kroz koeficijent za obračun i isplatu njegove plate i drugi put kao posebnu naknadu u visini od 60% od prosečne zarade po zaposlenom u Republici Srbiji u poslednja tri meseca.

S`toga su, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava pa je zato primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno kao u trećem stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić