Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je Ugovorom o radu od 31.03.2008. godine, kod tuženog zasnovao radni odnos na radnom mestu ... – ..., na probni period od tri meseca počev od 31.03.2008. godine. Nakon toga, tužilac i tuženi su zaključili ugovor o radu 30.06.2008. godine na period od godinu dana za obavljanje istih poslova ... . Po odbijanju da potpiše novi ugovor, tužilac je dolazio na posao i radio, za šta je adekvatno plaćen, a nakon čega mu je dana 08.03.2010. godine, bilo ponuđeno zaključenje novog ugovora o radu na neodređeno vreme, za obavljanje poslova ...-... . Tužilac je potpisao ponuđeni ugovor o radu i na tom radnom mestu radio kod tuženog do otkaza ugovora o radu 27.05.2010. godine. Plata tužioca u tom periodu je bila odrediva prema Pravilniku o sistematizaciji radnih mesta tuženog od 01.10.2009. godine, kojim je bilo propisano da se na sve zaposlene primenjuje koeficijent plate sa učinkom, koji je omogućavao izmenu visine bruto i neto zarade zaposlenom na osnovu ispunjenja radnih zadataka. Prema nalazu i mišljenju veštaka ekonomsko-finansijske struke tako obračunata plata je tužiocu i isplaćivana. Radno mesto ...-... je uvedeno Pravilnikom o izmenanma i dopunama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji tuženog od 01.03.2010. godine i postojalo je u sistematizaciji radnih mesta kod tuženog u vreme zaključenja Ugovora o radu od 08.03.2010. godine. Navedeno radno mesto je ukinuto Pravilnikom o izmenama i dopunama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta broj 06/10 od 05.11.2010. godine. Rešenjem o otkazu Ugovora o radu broj .../... od 27.05.2010. godine tužiocu je otkazan Ugovor o radu od 08.03.2010. godine, zbog povrede radne obaveze predviđene članom 6. i članom 7. Ugovora o radu, a u pravnosnažno okončanom sudskom postupku je odbijen njegov zahtev za poništaj tog rešenja i za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza umesto vraćanja na rad.

Tužilac je tužbom u ovom sporu najpre tražio poništaj Ugovora o radu od 08.03.2010. godine, ne navodeći konkretne razloge za poništaj, već samo činjenice o eventualnoj zabludi i prevari, s obzirom da radno mesto za koje je zaključen Ugovor o radu nije postojalo u Pravilniku o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta, tvrdeći da je Pravilnik o izmenama i dopunama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji broj 3/10 od 01.03.2010. godine falsifikovan. Tokom postupka tužilac je konkretizovao razloge za poništaj, tražeći da se Ugovor poništi jer u njemu nije definisana tužiočeva zarada, ni elementi za utvrđivanje radnog učinka (član 33. tačka 10. Zakona o radu), niti je ispoštovana procedura o izmeni osnovnog ugovora – aneksa (član 172. stav 1. Zakona o radu), te zato što radno mesto nije sistematizovano u Pravilniku o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta i što nema opisa poslova radnog mesta ...-... (član 33. tačka 4. Zakona o radu).

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužioca za poništaj predmetnog ugovora o radu.

Članom 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Sl. list SRJ“, br.29/78, 39/75, 45/89, 57/89, „Sl. list SRJ“, br. 31/93), propisano je da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

Odredbom člana 9. stav 2. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br.24/05...54/09), propisano je da su ništave pojedine odredbe ugovora o radu kojima su utvrđeni nepovoljniji uslovi rada od uslova utvrđenih zakonom i opštim aktom, odnosno koje se zasnivaju na netačnom obaveštenju od strane poslodavca o pojedinim pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenog.

Odredbom člana 33. stav 1. tač.4) i 10) istog zakona propisano je da ugovor o radu, između ostalog, sadrži vrstu i opis poslova koje zaposleni treba da obavlja te novčani iznos osnovne zarade i elemente za utvrđivanje radnog učinka, naknade zarade, uvećane zarade i druga primanja zaposlenog.

Kako je u postupku utvrđeno da je radno mesto za koje je zaključen predmetni ugovor o radu od 08.03.2010. godine, u momentu njegovog zaključenja bilo sistematizovano u Pravilniku tuženog sa opisom poslova i da je plata tužioca bila odrediva, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da nisu ispunjeni uslovi iz citiranih propisa za njegov poništaj. Osim toga, imajući u vidu da je tužilac kod tuženog zasnovao radni odnos za obavljanje poslova ... – ... na probni period od tri meseca, počev od 31.03.2008. godine, da je zatim zaključio Ugovor o radu dana 30.06.2008. godine na period od godinu dana za obavljanje poslova ..., a nakon toga je faktički radio godinu dana bez zaključenog ugovora o radu (odbio da potpiše Ugovor o radu od 30.06.2009. godine), pravilna je i ocena nižestepenih sudova da se ne radi o izmeni ugovorenih uslova rada, već o zaključenju novog ugorora o radu, pa je neosnovano isticanje tužioca da je ugovor trebalo zaključiti u formi aneksa.

Pored svega navedenog, predmetni Ugovor o radu od 08.03.2010. godine, jeste ugovor koji je rešenjem o otkazu Ugovora o radu broj .../... od 27.05.2010. godine prestao i više ne postoji u pravnom prometu, te ne postoji ni tužiočev pravni interes za podnošenje tužbe kojom traži njen poništaj. Međutim, time što su tužbeni zahtev tužioca odbili umesto da ga odbace, sudovi nisu povredili pravo na štetu tužioca.

Imajući u vidu izloženo, Vrhovni kasacioni sud je našao da reviziju treba odbiti kao neosnovanu, pa je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tužioca odbijena kao neosnovana, odbijen je i njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, dok troškovi sastava odgovora na reviziju ne predstavljaju troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, pa je na osnovu člana 153. i 154. stav 1. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom i trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić