Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila blagovremenu i dozvoljenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP („Sl. glasnik RS“ br. 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Ukazivanje revidenta da se bitna povreda postupka sastoji u tome da nisu dati jasni razlozi o odlučnim činjenicama, suštinski predstavlja pozivanje na bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP-a, što nije dozvoljen revizijski razlog u smislu odredbe člana 407. ZPP-a.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome su zasnovane nižestepene odluke, tužilja je kod tužene zaposlena na radnom mestu ..., sa koeficijentom za obračun plate od 6,30. U utuženom periodu tužena je obračunavala i isplaćivala zaradu tužilji tako što je osnovicu koju objavljuje Vlada Republike Srbije množila koeficijentom radnog mesta. Tako dobijeni iznos proizvoda koeficijenta i osnovice, tj. visina osnovne plate tužilje za svaki mesec spornog perioda bila je manja od iznosa minimalne zarade, usled čega je tužena svakog meseca vršila korekciju plate do iznosa minimalne zarade tako da je tužilji u utuženom periodu isplaćivana plata u visini minimalne zarade. U obračunskim listama plata tužilje, naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora nije iskazana kao posebna stavka. Visina potraživanja tužilje utvrđena je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka koji je obračunao utužene naknade u skladu sa odredbama Posebnog kolektivnog ugovora za srednje škole iz 1999. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu da tužilji isplati naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora za utuženi period, u visini koja je utvrđena veštačenjem, sa pripadajućom kamatom. Zaključak je prvostepenog suda da u iznosu minimalne zarade, po definiciji iz člana 111. Zakona o radu, ne može da bude sadržana predmetna naknada troškova, nezavisno od činjenice što je odredbom člana 4. stav 1. Zakona o platama u državnim organima, javnim službama propisano da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a stavom 2. istog člana, da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Po stavu prvostepenog suda, u situaciji kada je tužena isplaćivala tužilji minimalnu zaradu sledi da tužilji nije isplaćena naknada za ishranu i regres, pa je tužena dužna da joj te naknade isplati u iznosu utvrđenom veštačenjem.

Apelacioni sud u Beogradu ne prihvata stanovište prvostepenog suda i nalazi da je na utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo. Prema stavu drugostepenog suda, primena člana 187. stav 3 Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, vodi zaključku da su utužene naknade sadržane u koeficijentu za obračun palata, zbog čega je bez uticaja činjenica da ove naknade nisu posebno prikazane u minimalnoj zaradi tužilje. Iz navedenih razloga drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda neosnovano se revizijom tužilje ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Naime, Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“, br. 88/2017...129/2021), u odredbi člana 187. stav 3. propisuje da se na utvrđivanje i obračun plata, naknada i dodataka zaposlenih u ustanovi primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama.

Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 21/16), propisuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 1. stav 1. tačka 3.). Odredbom člana 3. stav 1. tog Zakona, propisano je da osnovicu za obračun i isplatu plata utvrđuje Vlada, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije. Na osnovu odredbe člana 4. stav 1. istog Zakona, propisano je da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a stav 2. istog člana Zakona propisuje da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Poseban Kolektivni ugovor za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, br. 21/15 i 99/20), u odredbi člana 20. propisuje elemente za utvrđivanje plate, tako da se plata utvrđuje na osnovu: osnovice za obračun plate, koeficijenta sa kojim se množi osnovica, dodataka na platu i obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plata u skladu sa Zakonom (stav 1.), a ukoliko je osnovna plata zaposlenog, koja je utvrđena na osnovu osnovice za obračun plata i koeficijenta iz propisa o koeficijentima za obračun i isplatu plata, za puno radno vreme i ostvareni standardni učinak, niža od minimalne zarade, osnovna plata zaposlenog utvrđena na gore opisani način, isplaćuje se u visini minimalne zarade (stav 2.).

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 95/18), u odredbi člana 118. stav 1. propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to, između ostalog, za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način (tačka 5.) i regres za korišćenje godišnjeg odmora (tačka 6.), a prema stavu 2. te odredbe Zakona, visina troškova iz stava 1. tačka 5. ovog člana mora biti izražena u novcu. Odredbe ovog Zakona primenjuju se i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drugačije određeno, na osnovu odredbe člana 2. stav 2 tog Zakona.

Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, koju je Vlada Republike Srbije donela na osnovu člana 8. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Odredbom člana 2. stav 1. tačka 2. te Uredbe, utvrđeni su koeficijenti za obračun i isplatu plata koji se primenjuju na zaposlene u srednjem obrazovanju.

U konkretnom slučaju, tužilja je zaposlena u školi, pa se na utvrđivanje i obračun njene plate, kao i naknada i dodataka po osnovu rada, primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama. Supsidijerna primena Zakona o radu propisana je samo za slučaj kada posebnim zakonom položaj, prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih nisu drugačije uređeni. Kako Zakon o platama u državnim organima i javnim službama, kao poseban zakon, propisuje da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, sledi da ta odredba posebnog Zakona isključuje supsidijarnu primenu opšte norme iz Zakona o radu. Takođe, posebnim Kolektivnim ugovorom za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, br. 21/15 i 99/20) nije predviđeno pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, a to pravo nije propisivao ni prethodno važeći Posebni kolektivni ugovor („Službeni glasnik RS“, br. 12/2009). Sledom rečenog, primenom citiranih propisa, tužilji ne pripada pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora jer su te naknade sadržane u koeficijentu njene plate, a okolnost da je tužilji, u spornom periodu isplaćivana minimalna zarada, bez uticaja je na drugačije odlučivanje, pa iz tih razloga revizija tužilje nije osnovana.

Imajući u vidu sve navedeno, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odluku doneo kao u stavu prvom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić