Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, u smislu odredbe člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18 – u daljem tekstu: ZPP) Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

U pravnosnažno okončanom postupku utvrđeno je da je tužilja bila u radnom odnosu kod tuženog po osnovu zaključenog ugovora o radu na neodređeno vreme od 17.12.2010. godine gde je obavljala poslove ... u Poslovnom centru ..., nakon čega je aneksom ugovora o radu od 01.02.2018. godine tužilja premeštena na radno mesto ... – ... u Poslovnom centru u ..., Odsek ... u Odeljenju ... . Dana 14.03.2018. godine tuženi je doneo Pravilnik o izmenama i dopunama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta u JP „Službeni glasnik“, kojim je brisano radno mesto – ... u Poslovnom centru u ..., a nakon toga, dana 22.03.2018. godine doneta je Odluka o obrazovanju Komisije o utvrđivanju broja, imena i prezimena zaposlenih koji su višak i koja komisija će utvrditi broj zaposlenih za čijim radom je prestala potreba usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena, a u skladu sa Pravilnikom od 14.03.2018. godine. Komisija je utvrdila postojanje 17 zaposlenih koji su višak, a među zaposlenima na radnom mestu koja prestaju da postoje i koje nije moguće premestiti na drugo odgovarajuće radno mesto, navedena je i tužilja, koja je u tom momentu obavljala poslove na radnom mestu ... – ... u Poslovnom centru u ... . Tužilji je pobijanim rešenjem od 29.03.2018. godine prestao radni odnos usled potrebe za radom zbog organizacionih promena kod poslodavca zbog ukidanja organizacione jedinice – Poslovni centar u ... kao i radnog mesta zaposlenog, i istim rešenjem konstatovano je da nije bilo uslova za primenu mera iz člana 155. stav 1. tačka 5. Zakona o radu. Takođe, utvrđeno je da je tuženi nakon što je tužilji prestao radni odnos, odnosno u okviru perioda od tri meseca, zasnovao radni odnos sa tri lica, iz razloga povećanog obima posla i to na radnom mestu ... .

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su poništili kao nezakonito rešenje kojim je tužilji otkazan ugovor o radu.

Vrhovni kasacioni sud smatra da se revizijom tuženog neosnovano ukazuje da je pobijana odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Odredbom člana 182. istog zakona propisano je da ako otkaže ugovor o radu zaposlenom u slučaju člana 179. stav 5. tačka 1. ovog zakona, poslodavac ne može na istim poslovima da zaposli drugo lice u roku od tri meseca od dana prestanka radnog odnosa, osim u slučaju iz člana 102. stav 2. ovog zakona. Ako pre isteka roka iz stava 1. ovog člana nastane potreba za obavljanjem istih poslova, prednost za zaključivanje ugovora o radu ima zaposleni kome je prestao radni odnos.

Odredbom člana 154. Zakona o radu propisano je da je poslodavac dužan da pre donošenja programa u saradnji sa reprezentativnim sindikatom kod poslodavca i Republičkom organizacijom nadležnom za zapošljavanje, preduzme odgovarajuće mere za novo zapošljavanje viška zaposlenih.

Odredbom člana 155. stav 1. tačka 5. Zakona o radu propisano je da Program rešavanja viška zaposlenih naročito sadrži mere za zapošljavanje: premeštaj na druge poslove, rad kod drugog poslodavca, prekvalifikacija ili dokvalifikacija, nepuno radno vreme ali ne kraće od polovine punog radnog vremena i druge mere.

Naime, tužilji je otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njenim radom na osnovu člana 175. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, čijom primenom poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla. Zakon o radu propisuje samo postupak koji se u tom slučaju primenjuje i određuje prava koja je poslodavac dužan da obezbedi zaposlenima za čijim radom je prestala potreba.

Da bi otkaz bio zakonit potrebno je da je za radom određenog zaposlenog prestala potreba u objektivnom smislu, što znači da je za obavljanjem poslova na kojim je zaposleni bio raspoređen prestala potreba a poslodavac nije imao mogućnost da zaposlenog rasporedi na druge poslove za koje zaposleni ima stručne kvalifikacije i radne sposobnosti. Zaposleni ima pravo da u situaciji kada dođe do prestanka potrebe za njegovim radom na određenim poslovima bude raspoređen na druge poslove za čije obavljanje poslodavac i dalje ima potrebu, a zaposleni stručnu spremu i sposobnosti.

Međutim, kako to pravilno zaključuju nižestepeni sudovi, tužena nije mogla doneti rešenje o prestanku radnog odnosa tužilji primenom odredbe člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, obzirom da je pre donošenja rešenja tužena bila u obavezi da najpre pokuša da tužilji obezbedi obavljanje drugih poslova, što u konkretnom slučaju nije učinila iako je tužilja izrazila želju da ostane da radi kod tuženog na bilo kom radnom mestu kod tuženog u ... .

Osim toga, neposredno nakon što je tužilji otkazan ugovor o radu odnosno u periodu od tri meseca tuženi je zasnovao radni odnos sa još tri lica, a iz razloga povećanog obima posla i to na radnom mestu – ..., a koje poslove je shodno svojoj stručnoj spremi i iskustvu mogla obavljati i tužilja.

Dakle, nema uslova da se zaposleno lice oglasi tehnološkim viškom ako je u vreme kada je zaposleni takvim proglašen, postojala potreba za poslovima za koje to lice ispunjava uslove.

Kod činjenice da kod tuženog nije došlo do smanjenja obima posla već naprotiv do povećanja obima posla, obzirom na činjenicu da je neposredno nakon donošenja rešenja o otkazu o radu tužilji, tuženi zaposlio tri lica, a za koje poslove je tužilja posedovala odgovarajuću stručnu spremu, i kao dugogodišnji radnik imala je prednost prilikom zapošljavanja, to nije postojao osnov za otkaz ugovora o radu zbog prestanka potrebe za radom, zbog čega je osporeno rešenje nezakonito, a revizijski navodi tuženog o pogrešnoj primeni materijalnog prava neosnovani.

Pravna posledica poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu je i vraćanje na rad zaposlenog koji je tužilja zahtevala, pa su pravilno nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo i odlučili o ovom zahtevu tužilje i obavezali tuženog da tužilju vrati na rad, shodno članu 191. stav 1. Zakona o radu.

Zahtev tužilje za naknadu troškova revizijskog postupka je odbijen, s obzirom da odgovor na reviziju nije obavezan ni nužan u postupku po vanrednom pravnom leku, u smislu člana 154. ZPP, zbog čega je odlučeno kao u stavu drugom izreke, shodno članu 165. stav 1. ZPP.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić