Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na poslovima ... u ... u Filijali u .... Ugovorom o radu, tačkom 8 ugovoreno je pravo tužioca na godišnji odmor, a tačkom 11 i visina naknade plate za vreme korišćenja godišnjeg odmora. Na zahtev tužioca prestao mu je radni odnos sa 03.11.2014. godine zbog odlaska u penziju dana 02.11.2014. godine, o čemu je tuženi doneo rešenje uz obavezu na isplatu otpremnine. Zahtev za raskid radnog odnosa zbog odlaska u penziju tužilac je podneo 03.11.2014. godine, navodeći u zahtevu da nije koristio godišnji odmor za 2014. godinu. Tužilac nije iskoristio godišnji odmor za 2014. godinu, a prema utvrđenom činjeničnom stanju dana 28.03.2014. godine tužilac je tuženom podneo zahtev da mu se omogući korišćenje godišnjeg odmora za 2014. godinu u trajanju od 30 radnih dana, koji mu je odobren od strane neposrednog rukovodioca, bez donetog rešenja o korišćenju godišnjeg odmora. Tužilac nije iskoristio ovaj godišnji odmor, jer je taj zahtev formalno povukao, o čemu je sačinjena i službena beleška. Do momenta prestanka radnog odnosa tuženi tužiocu nije doneo rešenje o korišćenju godišnjeg odmora za 2014. Godinu. Veštačenjem je utvrđeno da tužilac zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora ostvaruje pravo na naknadu u iznosu od 62.921,07 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca, ocenjujući da je propustom tuženog, kao poslodavca, a koji se ogleda u ne donošenju rešenja o korišćenju godišnjeg odmora, tužiocu pričinjena šteta u visini naknade koju bi ostvario u vreme korišćenja godišnjeg odmora za 2014. godinu.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, ocenjujući da u konkretnom slučaju ne postoji krivica na strani poslodavca što tužilac nije iskoristio godišnji odmor, pa samim tim ni osnov za naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora.

Osnovano se revizijom tužioca ukazuje da se navedeni zaključak drugostepenog suda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 68. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 75/2014 – stupio na snagu 29.07.2014. godine), propisano je da se zaposleni ne može odreći prava na godišnji odmor niti mu se to pravo može uskratiti ili zameniti novčanom naknadom, osim u slučaju prestanka radnog odnosa. U članu 75. istog zakona propisano je da poslodavac, u zavisnosti od potrebe posla, odlučuje o vremenu korišćenja godišnjeg odmora uz prethodnu konsultaciju zaposlenog i to rešenjem o korišćenju godišnjeg odmora koje se dostavlja zaposlenom najkasnije 15 dana pre dana određenog za početak korišćenja godišnjeg odmora. Izuzetno, ako se godišnji odmor koristi na zahtev zaposlenog, rešenje o korišćenju godišnjeg odmora poslodavac može dostaviti i neposredno pre korišćenja godišnjeg odmora. Odredbom člana 76. pripisano je da u slučaju prestanka radnog odnosa, poslodavac je dužan da zaposlenom koji nije iskoristio godišnji odmor u celini ili delimično, isplati novčanu naknadu umesto korišćenja godišnjeg odmora, u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, srazmerno broju dana neiskorišćenog godišnjeg odmora. Ova naknada ima karakter naknade štete.

Polazeći od sadržine navedenih zakonskih odredbi u kontekstu utvrđenog činjeničnog stanja i to da tuženi kao poslodavac do podnetog zahteva tužioca za prestanak radnog odnosa zbog odlaska u penziju, nije odlučio o vremenu korišćenja godišnjeg odmora tužioca, a da je tužiocu prestao radni odnos zbog odlaska u penziju dana 02.11.2014. godine, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je tuženi u obavezi da tužiocu isplati naknadu za neiskorišćeni godišnji odmor. Tužiocu kao zaposlenom je Ustavom i zakonom zagarantovano pravo na korišćenje godišnjeg odmora, tog prava se ne može odreći, a u slučaju da to pravo nije iskoristio, ima pravo na novčanu naknadu u visini utvrđenoj zakonom. Tužiocu je prestao radni odnos zbog odlaska u penziju, pa uz pravo na isplatu otpremnine, ima pravo i na isplatu novčane naknade zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora.

Iz navedenih razloga primenom člana 416. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Ljubica Milutinović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić