Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3468/19 od 18.11.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Kragujevcu P1 1005/18 od 29.05.2019. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tuženi A.D. „Železnice Srbije“ Beograd je podneo sudu odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu za troškove njenog sastava.

Imajući u vidu različitu sudsku praksu u istoj pravnoj situaciji izraženu u presudama Vrhovnog kasacionog suda na koje je revident ukazao, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku da se revizija smatra i zuzetno dozvoljenom, pa je radi potrebe ujednačavanja sudske prakse doneo odluku kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14) Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je kod prvotuženog bio u radnom odnosu na neodređeno vreme od 1986.godine,a potom na osnovu ugovora o radu od 03.02.2003. godine. Nakon statusnih promena tužilac je aneksom od 01.09.2015. godine, zaključenim sa tuženim AD za železnički prevoz robe „Srbija Kargo“ Beograd, preneo ugovor o radu i zasnovao radni odnos sa ovim tuženim.Tužilac je obavljao poslove „mašinovođe“ kod prvotuženog po ugovoru o radu na neodređeno vreme, a potom po osnovu zaključenih aneksa ugovora o radu kod drugotuženog kao poslodavca sledbenika poslove “ mašinovođe u sekciji za vuču vozova ...“.U utuženom periodu od jula 2015. godine zaključno sa julom 2018. godine, radio je u kontinuitetu iz meseca u mesec, po utvrđenom mesečnom rasporedu. Veštačenjem radi utvrđivanja da li je tužiocu za sporni period obračunat i isplaćen topli obrok i regres konstatovano je, na osnovu uvida u obračunski list tužioca, da je tuženi obračunavao i isplaćivao osnovnu zaradu tužiocu po vrednosti jednog radnog časa, u skladu sa članom 5. Aneksa Kolektivnog ugovora, s tim da tuženi nije naknadu na ime toplog obroka i regresa prikazivao odvojeno od osnovne zarade u obračunskim listama tužioca, te je veštak za sporni period (01.07.2015. godine do 01.07.2018. godine) obračun izvršio u skladu sa odredbama Kolektivnog ugovora prvotuženog iz 1995. godine sa izmenama i dopunama objavljenim u Službenom glasniku RS“, broj 7/2000 po kome naknada za regres za korišćenje godišnjeg odmora za utuženi period iznosi 154.530,08 dinara a ukupna naknada troškova za ishranu u toku rada iznosi 284.050,45 dinara. Aneksom kolektivnog ugovora je ugovoreno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišeg odmora je izmenjena odredba 61. kolektivnog ugovora odredbom člana 5. stav 6. aneksa i ugovoreno je da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas. U obračunu zarade tužioca visina utuženih naknada nije iskazana u nominalnom iznosu. Prvostepeni sud je cenio nalaz i mišljenje sudskog veštaka, ali ga nije prihvatio.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu po traženim osnovama sa obrazloženjem da bez obzira što visina spornih troškova nije nominalno izražena ne znači da je poslodavac ovo pravo uskratio zaposlenima. S`obzirom da je slobodnom voljom prema navodima nižestepenog suda učesnika kolektivnog pregovaranja baš tako ugovoreno. Kao sastavni deo osnovne zarade zaposlenih sporno pravo zaposlenih nije bilo utvrđeno na nepovoljniji način opštim aktima tuženog od načina propisanih odredbom člana 118. Zakona o radu. Po oceni nižestepenih sudova tražene naknade su tužiocu isplaćene pravilno, kroz cenu rada, a prema opštim aktima tuženog.

Revizijom tužioca se osnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava u postupku pred nižestepenim sudovima zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu (“Službeni glasnik RS”, br.61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 5. i 6.), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Aneksom Kolektivnog ugovora tuženog („Sl. Glasnik RS“, br. 4/06) odredbom člana 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora, pa je predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbom člana 5. stav 1. Aneksa izmenjena je i odredba člana 61, pa je određena vrednost radnog časa za obračun i isplatu zarade za januar-juni 2006 godine u visini 53,50 dinara, a za period juli-decembar 2006. godine 56,00 dinara. Članom 5. stav 6. Aneksa propisano je da u vrednost jednog radnog časa iz stava 1. i 2. ovog člana uključena je i vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za godišnji odmor svedena na jedan radni čas. Iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer isti nisu iskazani u nominalnim iznosima.

Kako je počev od 01.01.2006. godine zaposlenima dato pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktom utvrde visinu tih naknada koji mogu biti veći ili manji od naknada predviđenih Opštim kolektivnim ugovorom. Pritom, visina ovih naknada mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno, ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. U konkretnom slučaju, tuženi u toku postupka nisu dostavili sudu odluku o visini ovih naknada, kao ni sudskom veštaku radi izrade nalaza i mišljenja, iz čega se osnovano može zaključiti da odluku nisu ni doneli. To ne isključuje pravo tužioca na isplatu ovih naknada. Ne može se prihvatiti da su zaposlenima, pa i tužiocu, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da se tuženi nisu izjasnili o njihovoj visini, niti su iznos naknade za regres i troškova za ishranu u toku rada nominalno iskazali u platnoj listi tužioca, kako je to predviđeno Zakonom o radu. Na osnovu iznetog, moglo bi se zaključiti da su tuženi u pogledu isplate navedenih naknada, zakonske odredbe primenjivali na štetu tužioca. Obzirom da Aneks kolektivnog ugovora tuženog ne sadrži konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu ovih naknada, tužilac može potraživati naknadu u neto iznosima prema parametrima iz ranijeg Kolektivnog ugovora tuženog. Tužilac je tužbeni zahtev postavio u visini iznosa naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora utvrđenih na osnovu nalaza i mišljenja veštaka, primenom objavljenih podataka Republičkog organa nadležnog za poslove statistike, a uvidom u javne podatke o prosečnoj zaradi zaposlenih u RS koji su se primenjivali u spornom periodu.

Imajući ovo u vidu, ne može se prihvatiti ni navod tuženog, kao ni zaključak drugostepenog suda, da su zaposlenima, pa i tužiocu, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, obzirom da tuženi nije mogao da se izjasni o njihovoj visini, niti je iznos naknade za regres i topli obrok iskazao u platnoj listi zaposlenih (pa i tužioca), kako je to propisano članom 105. stav 1. i članom 121. stav 1. Zakona o radu. Na osnovu iznetog, proizlazi zaključak da je tuženi, u pogledu isplate navedenih naknada, citirane zakonske odredbe primenjivao na štetu tužioca.

Po oceni revizijskog suda tužilac ima pravo na ovu naknadu, ali s obzirom na to da je prvostepeni sud cenio nalaz i mišljenje sudskog veštaka, ali da ga nije prihvatio i kako u postupku pred nižestepenim sudovima nije izvršeno razdvajanje potraživanja koje je zastarelo od potraživanja koje je osnovano, to su nižestepene presude morale biti ukinute.

Imajući u vidu napred navedeno prvostepeni sud će oceniti nalaz i mišljenje veštaka na osnovu člana 8. ZPP, a ukoliko se ukaže za potrebnim izvešće i dopunsko veštčenje. U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi činjenično stanje imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, a potom doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava, činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

O zahtevima tužioca i tuženog A.D. „Železnice Srbije“ Beograd za naknadu troškova revizijskog postupka nije odlučeno, s obzirom da su po ovom vanrednom pravnom leku nižestepene presude ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, a odluka o troškovima postupka zavisi od konačnog ishoda spora.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić