U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić i Dragane Boljević, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilaca AA iz ..., Opština ... i BB iz ..., čiji je punomoćnik Vladica Jović advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo odbrane – VP .. Kruševac, koju zastupa Vojno pravobranilaštvo - Odeljenje u Kragujevcu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 422/22 od 21.12.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 14.02.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 422/22 od 21.12.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P1 969/21 od 19.10.2021. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda od 30.11.2021. godine, usvojen je tužbeni zahtev prvotužioca, pa je obavezana tužena da prvotužiocu na ime uvećane zarade za prekovremeni rad u periodu od 01.01.2015. godine do 01.01.2018. godine isplati za svaki mesec označenog perioda novčane iznose navedene u tom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma do isplate. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da drugotužiocu na ime razlike između isplaćenog i pripadajućeg dodatka za prekovremeni rad za period od 01.01.2015. godine do 01.01.2018. godine isplati za svaki mesec označenog perioda novčane iznose navedene u ovom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma pa do isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocima na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 106.332,00 dinara u roku od 8 dana.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 422/22 od 21.12.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Kragujevcu P1 969/21 od 19.10.2021. godine, ispravljena rešenjem istog suda P1 969/21 od 30.11.2021. godine, tako što je: 1) odbijen tužbeni zahtev prvotužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da na ime uvećane zarade za prekovremeni rad za period od 01.01.2015. godine do 01.01.2018. godine, isplati za svaki mesec označenog perioda novčane iznose navedene u tom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma pa do isplate; 2) odbijen tužbeni zahtev drugotužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da, na ime uvećane zarade za prekovremeni rad za period od 01.01.2015. godine do 01.01.2018. godine, isplati novčane iznose navedene u tom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma pa do isplate, 3) tužioci su obavezani da tuženoj na ime troškova parničnog postupka isplate iznos od 6.000,00 dinara u roku od 8 dana.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, u smislu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP i člana 408. ZPP, Vrhovi sud je našao da revizija tužilaca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su u radnom odnosu kod tužene i obavljaju dužnost u svojstvu profesionalnih vojnika. U spornom periodu, pored časova redovnog radnog vremena, ostvarili su i sate prekovremenog rada za koje im tužena nije isplatila u celini dodatak na platu, niti je donela rešenje o preraspodeli radnog vremena. Veštačenjem je utvrđena visina potraživanja tužilaca, kao i da se koeficijent od 20% sadržan u koeficijentu plate tužilaca odnosi na posebne uslove rada u Vojsci, koje reguliše član 83. Zakona o Vojsci.

Prvostepeni sud je zaključio da su tužbeni zahtevi tužilaca osnovani i obavezao tuženu na isplatu novčanih iznosa na ime uvećane zarade za prekovremeni rad u spornom periodu.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu navodeći da je ista doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Po nalaženju Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je pobijanu presudu preinačio i tužbeni zahtev odbio.

Rad duži od punog radnog vremena predviđen je članom 83. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 116/07... 94/19), kao elemenat posebnih uslova pod kojima profesionalno vojno lice (oficir, podoficir i profesionalni vojnik) vrši službu u Vojsci Srbije, zbog kojih se utvrđuje koeficijent za obračun plate koji je za 20% do 50% veći od koeficijenta utvrđenog na osnovu položaja i čina, a u okviru sredstava za plate obezbeđenih u budžetu Republike Srbije namenjenim za finansiranje odbrane. Prema stavu 2. tog člana, pod radom dužim od punog radnog vremena iz stava 1. istog člana smatra se rad u slučaju preduzimanja mera pripravnosti, uzbune u jedinici, odnosno ustanovi, za vreme vojnih vežbi, borbe protiv elementarnih nepogoda, dežurstva ili sličnih dužnosti u komandi, jedinici ili ustanovi Vojske Srbije, kao i u prilikama koje zahtevaju da se produži započeti rad čije bi obustavljanje ili prekidanje imalo štetne posledice za operativnu sposobnost komande, jedinice odnosno ustanove, ili bi bila naneta materijalna šteta, ili ugroženi životi i zdravlje vojnih lica i drugih građana.

Odredbom člana 15. stav 1. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije („Službeni vojni list“, broj 10 od 20.04.2017. godine – prečišćeni tekst) propisano je da oficiru, odnosno podoficiru u radnom odnosu na određeno vreme i profesionalnom vojniku, zbog posebnih uslova rada pod kojima vrši službu u Vojsci Srbije propisanih članom 83. stav 1. i 2. Zakona o Vojsci Srbije, pripada koeficijent za posebne uslove službe u Vojsci Srbije u visini 20% od osnovnog koeficijenta.

Međutim, odredbom člana 98. Zakona o Vojsci Srbije propisano je da je profesionalno vojno lice dužno da radi duže od punog radnog vremena kad potrebe službe to zahtevaju, uz pismeni nalog nadležnog starešine (stav 1), s`tim što takav prekovremeni rad ne može da traje duže od osam sati nedeljno niti duže od četiri sata dnevno (stav 2), izuzev u slučajevima predviđenim u trećem stavu tog člana. Prema članu 85. stav 1. navedenog zakona, profesionalnom vojnom licu uvećava se plata za časove noćnog rada, rada u dane praznika koji su zakonom određeni kao neradni dani i rada dužeg od punog radnog vremena, osim rada dužeg od punog radnog vremena iz člana 83. tog zakona.

Odredbom člana 35. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije, pored ostalog, propisano je: da profesionalnom pripadniku Vojske Srbije za svaki sat koji, po pisanom nalogu nadležnog starešine, radi duže od punog radnog vremena (prekovremeni rad) pripada sat i po slobodno (stav 1); da se prekovremeni rad tromesečno preračunava u slobodne sate koje profesionalni pripadnik Vojske Srbije mora da iskoristi najkasnije u roku od šest meseci od proteka tromesečja u kojem ih je ostvario (stav 2); da se izuzetno, profesionalnom pripadniku Vojske Srbije koji ne može da iskoristi slobodne sate zbog toga što priroda poslova radnog mesta zahteva tako obiman prekovremeni rad, može isplatiti dodatak za svaki sat prekovremenog rada koji iznosi 26% vrednosti radnog sata plate, uz prethodno pribavljenu saglasnost ministra odbrane (stav 3); da profesionalnom pripadniku Vojske Srbije, koji prekovremeno radi u slučajevima propisanim članom 83. stav 1. i 2. Zakona o Vojsci Srbije ne pripada uvećanje iz člana 32. i 33. Pravilnika (noćni rad i rad na dane praznika koji nije radni dan) i iz stava 1. i 3. ovog člana (stav 4).

Dakle, za rad duži od punog radnog vremena iz člana 83. stav 1. i 2. Zakona o Vojsci Srbije tužilac nema pravo na uvećanje plate jer mu je za takav rad osnovni koeficijent za obračun plate uvećan za 20%. Za rad duži od punog radnog vremena (prekovremeni rad) iz člana 98. stav 1. navedenog zakona, tužilac po pravilu ima pravo na slobodne sate (sat i po za svaki sat prekovremenog rada) a samo izuzetno, pod uslovima iz člana 35. stav 3. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije, može mu se isplatiti zarada uvećana za 26% vrednosti radnog sata.

Prema odredbama članova 141. i 142. Zakon o Vojsci Srbije, o pravima i obavezama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije odlučuje se u upravnom postupku. U prvom stepenu, o pravu tog lica odlučuje starešina komande jedinice ili vojne ustanove, a o žalbi na rešenje doneto u prvom stepenu odlučuje starešina vojne jedinice ili ustanove koji je neposredno pretpostavljeni starešini koji je doneo ožalbeno rešenje. Protiv odluke u drugom stepenu ili u slučaju „ćutanja administracije“, stranka može da pokrene upravni spor.

Odredbom člana 52. stav 3. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije propisano je da nadležni starešina rešenjem utvrđuje i dodatke na platu (izuzev dodatka za noćni rad i rad u dane praznika koji nisu radni dani, a koji se ostvaruje na osnovu radne liste), naknadu plate (izuzev naknade plate za vreme odsustva sa rada na dan praznika koji je neradni dan, a koja se ostvaruje na osnovu radne liste), otpremnini, jubilarnoj nagradi.

Iz izloženog, po stanovištu Vrhovnog suda sledi da je za ostvarenje prava po osnovu prekovremenog rada tužioca bilo neophodno obraćanje starešini vojne jedinice radi priznavanja i konkretizovanja tog prava – utvrđivanja prava na slobodne sate, kao pravila ili prava na isplatu uvećane plate, što je izuzetak za koji je potrebno utvrditi ispunjenost predviđenih uslova – nemogućnost korišćenja slobodnih sati zbog obimnosti prekovremenog rada i postojanje saglasnosti ministra odbrane za isplatu prekovremenog rada. Sve to utvrđuje nadležni starešina svojim rešenjem donetim po pravilima upravnog postupka, kroz prvi i drugi stepen odlučivanja, a sudska kontrola takvih odluka je propisana kroz upravni spor.

S`toga, u situaciji kada tužilac nije podnosio zahtev nadležnom starešini za priznavanje slobodnih sati na ime prekovremenog rada ili utvrđenje prava na isplatu uvećane plate, nema osnova za njegovo potraživanje, koje bi mu bilo moguće dosuditi samo po pravilima o naknadi štete, u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zbog nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa koji mu nije omogućio korišćenje slobodnih sati priznatih pravnosnažnim rešenjem nadležnog starešine, odnosno nije izvršio isplatu novčanog iznosa utvrđenog takvim rešenjem.

Sledstveno izloženom, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković