Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11 ... 10/23) i našao da je revizija tužioca osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme. U utuženom periodu tužilac je obavljao rad tako što je svaki drugi dan radio po 12 časova dnevno u vremenu od 07,00 do 19,00 časova. Organizacija rada kod tuženog je takva da tužilac menja druge zaposlene na istom radnom mestu svakog drugog dana, s tim što jedan dan tužilac radi od 07,00 do 19,00 časova, a drugi dan mu je pauza i tako se ciklus redovno ponavlja. Tuženi nije tužiocu uvećao zaradu po osnovu smenskog rada za 8,9%, na osnovu člana 38. stav 1. tačka 1. Posebnog kolektivnog ugovora za EPS. Visina potraživanja tužioca po osnovu manje isplaćene zarade za smenski rad i manje isplaćene naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora za period kada nije obračunata uvećana zarada po osnovu smenskog rada utvrđena je ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka za ekonomsko-finansijsku oblast i u spornom periodu je tužiocu manje isplaćena zarada od 88.655,46 dinara i manje isplaćena naknada zarade za vreme godišnjeg odmora od 13.059,37 dinara.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužilac radeći po napred opisanom modelu ostvario smenski rad i usvojio je tužbeni zahtev za isplatu uvećane zarade i naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora sa pripadajućim doprinosima.

Po stanovištu drugostepenog suda, rad tužioca nije smenski rad zbog čega nema pravo na isplatu uvećane zarade po tom osnovu, a samim tim ni na uvećanu naknadu zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora, iz kojih razloga je ovaj sud preinačio prvostepenu odluku i odbio tužbeni zahtev.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Članom 63. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 13/17) propisano je da je rad u smenama organizacija rada kod poslodavca prema kojoj se zaposleni na istim poslovima smenjuju prema utvrđenom rasporedu, pri čemu izmena smena može da bude kontinuirana ili sa prekidima tokom određenog perioda dana ili nedelja (stav 1) i da je zaposleni koji radi u smenama zaposleni koji kod poslodavca kod koga je rad organizovan u smenama u toku meseca posao obavlja u različitim smenama najmanje trećinu svog radnog vremena (stav 2). Odredbom člana 108. stav 4. istog zakona propisano je da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu, kao što je uvećanje zarade po osnovu rada u smenama.

Posebnim kolektivnim ugovorom za Elektroprivredu Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 15/15) u članu 7. stav 2. tačka 2. propisano je da poslodavac donosi odluku o rasporedu, početku i završetku radnog vremena, polazeći od sledećeg: na radnim mestima gde proces rada traje neprekidno, rad se organizuje u smenama, pri čemu se pod smenskim radom podrazumeva rad u dve (po 12 sati) ili više smena (po 6 ili 8 sati) u toku radnog dana kada na istim sredstvima za rad, rade naizmenično najmanje dva zaposlena, ili dve grupe zaposlenih, pri čemu izmena smena može biti kontinuirana ili sa prekidima tokom određenog perioda dana ili nedelja, dok je odredbom člana 38. stav 1. tačka 4. propisano da se osnovna zarada zaposlenog uvećava za rad u smenama za 8,9%.

Prema direktivi Evropske unije 2003/88 – EC smenski rad je definisan kao način organizacije rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući i obrazac rotiranja, koji može biti neprekidan ili sa prekidima (kontinuiran ili diskontinuiran), iziskujući potrebu da radnik radi u različito vreme tokom određenog perioda danju ili noću, a turnus se u svom jezičkom značenju izjednačava sa smenskim radom (per turnum, po redu, redom). Direktiva Evropske unije nije izvor prava, ali njena sadržina pomaže u tumačenju pojma smenskog rada koji naši zakoni ne sadrže.

Imajući u vidu utvrđene činjenice da tuženi nije uvećao zaradu tužiocu prema navedenim zakonskim odredbama i odredbama Posebnog kolektivnog ugovora koje su važile u spornom periodu, a da je tužilac u utuženom periodu nesporno radio po modelu radnog vremena 12 sati (rad) – 36 sati (odmor) – 12 sati (rad), Vrhovni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da isplati tužiocu traženu razlike u zaradi po osnovu smenskog rada i u naknadi zarade za vreme kada je koristio odišnji odmor, sa pripadajućim doprinosima.

Po oceni Vrhovnog suda, kada se zaposleni na istom poslu smenjuju prema unapred utvrđenom redosledu radi se o smenskom radu. Naime, rad u smenama je rad koji se neprekidno ili sa prekidima radi u najmanje dve smene, bilo dnevne ili noćne, odnosno takva organizacija rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući obrazac rotiranja, koji može biti neprekidan ili sa prekidima u različito vreme tokom određenog perioda dana ili noći. Kako je u konkretnom slučaju kod ovakvog režima rada postojao kontinuitet, te imajući u vidu i činjenicu da je smenski rad priznat u opštem aktu tužene (Posebni kolektivni ugovor za Elektroprivredu Srbije), što ukazuje između ostalog da rad sa navedenim modelom radnog vremena predstavlja smenski rad, to je po oceni Vrhovnog suda pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilac primenom odredbi člana 108. stav 4. Zakona o radu i člana 38. stav 1. tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu u utuženom periodu, kao i pravo na uplatu doprinosa za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu za PIO.

Kako je preinačena drugostepena presuda i odbijena žalba tuženog, to je potvrđena odluka o troškovima postupka iz stava drugog izreke prvostepene presude, dok je odbijen zahtev tuženog da mu se naknade troškovi prvostepenog i drugostepenog parničnog postupka.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu na osnovu članova 153, 154. i 163. stav 2. ZPP pripadaju opredeljeni troškovi ovog postupka, koji obuhvataju troškove za sastav revizije od 27.000,00 dinara i za sudske takse na reviziju 23.668,00 dinara i odluku po reviziji 35.503,00 dinara, sve odmereno prema tarifnom broju 13. Tarife o nagradama i naknada troškova za rad advokata važećoj u vreme preduzimanja ove parnične radnje („Službeni glasnik RS“ broj 121/12...43/2023) i tarifnom broju 1. i 2. taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ broj 28/94...95/2018).

Na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković