U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija Dragane Marinković, predsednika veća, Zorice Bulajić i Irene Vuković, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Gordana Rakočević, advokat iz ..., protiv tuženog Zdravstvenog centra Užice – OJ Dom zdravlja Požega, čiji je punomoćnik Dobrica Savić, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i utvrđivanja prerastanja radnog odnosa, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 259/22 od 30.12.2022. godine, u sednici održanoj 26.03.2026. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 259/22 od 30.12.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Požegi P1 97/21 od 01.10.2021. godine, stavom prvim izreke, usvojen je osnovni tužbeni zahtev i poništeno rešenje o otkazu ugovara o radu tuženog od 05.07.2019. godine, kojim je otkazan ugovor o radu od 31.08.2016. godine, kao nezakonit. Stavom drugim izreke, odbijen je osnovni tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je tužilji radni odnos na određeno vreme zasnovan kod tuženog prerastavo u radni odnos na neodređeno vreme dana 05.07.2019. godine, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, odbijen je osnovni tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužilju vrati na rad na poslove koji odgovaraju njenoj stručnoj spremi i da joj prizna sva prava na radu i po osnovu rada počev od 27.06.2019. godine kao dana prestanka radnog odnosa pa do povratka na rad, kao neosnovna. Stavom četvrtim izreke, odbijen je eventualni tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tuženi da je vrati na rad na poslove koji odgovaraju njenoj stručnoj spremi i prizna joj sva prava na radu i po osnovu rada počev od 27.06.2019. godine kao dana prestanka radnog odnosa pa do povratka rad, kao neosnovan. Stavom petim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati 114.996,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 259/22 od 30.12.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena je prvostepena presuda u stavu drugom, trećem i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom i petom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se poništi kao nezakonito rešenje o otkazu ugovora o radu tuženog od 05.07.2019. godine, kojim je tužilji otkazan ugovor o radu od 31.08.2016. godine i obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka od 11.416,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od donošenja presude do konačne isplate.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavila tužilja zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu odluku na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11 ... 10/23) Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužilje neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, niti ima drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zasnovala radni odnos kod tuženog na poslovima više medicinske sestre u Službi za ... u OJ Dom zdravlja Požega, na osnovu ugovora o radu na određeno vreme od 31.08.2016. godine zbog zamene odsutnog radnika, sa stupanjem na rad 01.09.2016. godine. Tužilja je primljena na rad do povratka zaposlene BB, kojoj je radni odnos mirovao zbog stupanja na funkciju. Aneksom ugovora o radu tužilja je od 01.09.2017. godine raspoređena na iste poslove u Odseku ... u OJ Dom zdravlja Požega, zbog potrebe procesa i organizacije rada kod tuženog. Navedeni ugovor je otkazan osporenim rešenjem tuženog, jer je zaposlena BB, koju je tužilja zamenjivala, nakon razrešenja sa funkcije podnela zahtev da se vrati na rad kod tuženog.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev i poništio kao nezakonito rešenje o otkazu ugovora o radu iz razloga što je tužilja bila radno angažovana kod tuženog do 30.06.2019. godine, te joj po oceni ovog suda radni odnos nije mogao prestati 27.06.2019. godine, jer je faktički radila i nakon tog datuma. Preostali deo tužbenog zahteva je odbio nalazeći da je tužilji istekao rok na koji je zasnovala radni odnos s obzirom da se zaposlena koju je tužilja menjala vratila na posao.

Drugostepeni sud je zaključio da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, pogrešno primenio materijalno pravo u delu za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu zbog čega je u ovom delu usvojio žalbu, preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, nalazeći da je tužilji prestao radni odnos danom povratka odsutne zaposlene na rad, a to je 28.06.2019. godine. Međutim, po stavu tog suda pravilna je odluka u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev za preobražaj radnog odnosa sa određenog na neodređeno vreme, imajući u vidu da je u označenom periodu na snazi bio Zakon o budžetskom sistemu, kojim je propisana isključiva zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta.

Po oceni Vrhovnog suda, a suprotno navodima revizije, pobijana presuda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 37. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 ... 75/14), propisano je da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme, za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba (stav 1); da poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida, ne može biti duži od 24 meseca (stav 2); da izuzetno od stava 2. ovog člana, ugovor o radu na određeno vreme može da se zaključi između ostalog ako je to potrebno zbog zamene privremeno odsutnog zaposlenog, do njegovog povratka (stav 4. tačka 1).

Odredbom člana 27e stav 34. Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS“ broj 108/13...72/19), propisano je da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2020. godine. Članom 105. istog zakona, propisano je da ako su odredbe drugih zakona odnosno propisa, u suprotnosti sa ovim zakonom, primenjuju se odredbe ovog zakona.

Polazeći od sadržine navedene norme Zakona o radu, poslodavac ima mogućnost da zaključi ugovor o radu na određeno vreme sa zaposlenim, za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom, a izuzetno poslodavac može da zaključi ugovor o radu na određeno vreme sa zaposlenim ako je to potrebno zbog zamene privremeno odsutnog zaposlenog i tada je rok određen povratkom tog zaposlenog na rad. U konkretnom slučaju tužilja je zasnovala radni odnos kod tuženog ugovorom o radu na određeno vreme radi zamene privremeno odsutne zaposlene BB, pa je trajanje radnog odnosa tužilje određeno do povratka navedene zaposlene na rad i njenim vraćanjem na rad kod tuženog 28.06.2019. godine ugovor o radu tužilje koji je zasnovan na određeno vreme prestao je po samom zakonu, na osnovu odredbe člana 175. Zakona o radu. Sledom navedenog, zakonito je rešenje tuženog od 05.07.2019. godine kojim je samo konstatovano da je tužilji prestao radni odnos zbog povratka na rad zaposlene koju je tužilja menjala, jer isto ima samo deklaratorni karakter. U takvoj činjeničnoj i pravnoj situaciji pravilan je zaključak u pobijanoj odluci, da ne može doći ni do prerastanja radnog odnosa sa određenog na neodređeno vreme, jer po ovom osnovu (zamena privremeno odsutnog zaposlenog) ne može doći do preobražaja radnog odnosa. U tom smislu neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Takođe, i po oceni Vrhovnog suda, norme Zakona o budžetskom sistemu su lex specialis i derogiraju norme Zakona o radu (u konkretnom slučaju odredbu člana 37), što proizlazi i iz člana 105. Zakona o budžetskom sistemu. Dakle, nema mesta primeni odredbe člana 37. Zakona o radu, jer se njenoj primeni suprotstavlja odredba člana 27e stav 34. u vezi sa članom 105. Zakona o budžetskom sistemu. Propisima kojima se ograničava broj zaposlenih na neodređeno vreme imperativnog su karaktera. Polazeći od toga i u konkretnom slučaju se imaju primeniti odredbe Zakona o budžetskom sistemu, pa kako je istim bilo zabranjeno zapošljavanje novih lica u javnom sektoru radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta, osim u izuzetnim slučajevima (uz saglasnost nadležnog organa Vlade).

Kako je neosnovan tužbeni zahtev za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa, kao i za preobražaj radnog odnosa, to je pravilno odbijen i zahtev tužilje za vraćanje na rad, kao i da joj tuženi prizna sva prava iz radnog odnosa s obzirom na akcesorni karakter tih zahteva.

Iz navedenih razloga, a s obzirom da se navodima revizije osporava utvrđeno činjenično stanje, što ne može biti revizijski razlog prema odredbi člana 407. stav 2 Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković