Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Marine Milanović, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Vesne Stanković, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Miloš Vlahović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo pravde, Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, Kazneno – popravni zavod u Beogradu, koju zastupa Državno pravobranilaštvo iz Beograda, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3256/19 od 10.03.2021. godine, u sednici veća održanoj dana 12.01.2023. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3256/19 od 10.03.2021. godine i predmet vraća tom sudu na ponovno odlučivanje o žalbi tužene.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 604/16 od 31.01.2018. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena da tužiocu, na ime troškova prevoza za dolazak na rad i i odlazak sa rada u periodu od februara 2013. godine zaključno sa martom 2015. godine, isplati mesečne iznose bliže navedene u tom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki iznos od dospelosti do isplate. Stavom drugim izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 168.700,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3256/19 od 10.03.2021. godine, stavom prvim izreke preinačena je prvostepena presuda u prvom stavu izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tužena obaveže da mu, na ime troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada u periodu od februara 2013. godine zaključno sa martom 2015. godine, isplati mesečne iznose navedene u tom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki iznos od dospelosti do isplate. Stavom drugim izreke preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u prvostepenoj presudi, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se tužena obaveže da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 168.700,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu, na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ...18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tužene na radnom mestu poslovi obezbeđenja zavoda u Službi za obezbeđenje KPZ u Beogradu u zvanju ... . Tužilac živi u ... a radi u Beogradu. Tužena nije isplaćivala tužiocu troškove za prevoz u periodu od februara 2013. godine zaključno sa martom 2015. godine. U utuženom periodu, upravnik Kazneno – popravnog zatvora u Beogradu nije dozvoljavao da se zavedu zahtevi za naknadu ovih troškova u pisarnici, već su evidentirani samo oni zahtevi koje je upravnik odobrio.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je, primenom Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika, usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu da tužiocu isplati troškove prevoza za dolazak i odlazak sa rada, za period od februara 2013. godine zaključno sa martom 2017. godine, čiju je visinu utvrdio iz nalaza veštaka ekonomsko – finansijske struke u ukupnom iznosu 1.166.176, 27 dinara.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev. Po nalaženju tog suda, tužilac pravo na naknadu troškova prevoza ostvaruje u skladu sa članom 140. Zakona o državnim službenicima – pisanim zahtevom, koji se podnosi funkcioneru koji rukovodi državnim organom, a o tom zahtevu odlučuje se rešenjem. Zaključak je drugostepenog suda da tužilac ne može sa uspehom tražiti naknadu ovih troškova kao naknadu štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene, u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, jer nije dostavio dokaz da se pismenim putem obraćao nadležnom funkcioneru zahtevom za isplatu predmetnih troškova i što nije pokrenuo upravni spor zbog eventualnog „ćutanja administracije“.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo zbog čega je činjenično stanje pogrešno utvrđeno.

Odredbom člana 13. Zakona o državnim službenicima (Službeni glasnik RS”, br. 79/05…99/10), propisano je da državni službenik ima pravo na platu, naknadu i druga primanja prema zakonu kojim se uređuju plate u državnim organima. Prema članu 37. stav 1. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika (“Službeni glasnik RS” br. 62/06…99/10), državni službenik, između ostalog, ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, dok je stavom 2. istog člana propisano da se uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način na koji se ostvaruju propisuju Uredbom Vlade. Uredbom o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika (“Službeni glasnik RS” br. 98/07) predviđeno je da se državnom službeniku i namešteniku nadoknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, (član 2. stav 1. tačka 1.), u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju (član 3.).

Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda pogrešan je zaključak drugostepenog suda da tužilac nema pravo na naknadu troškova prevoza zato što nije dostavio dokaze da se tuženoj obratio sa zahtevom za naknadu troškova prevoza, jer ovo pravo zaposlenog nije uslovljeno podnošenjem zahteva i dokazivanjem da je o zahtevu odlučeno ili dokazivanjem da je zaposleni stvarno snosio ove troškove. Naime, pravo na naknadu troškova prevoza zasnovano je na neposrednoj primeni odredbe člana 37. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika i člana 2. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika, kojima nije propisana obaveza zaposlenog da za ostvarivanje zakonskog prava na naknadu troškova prevoza - rukovodiocu podnosi poseban zahtev.

Međutim, zaposleni ima pravo na naknadu stvarnih i opravdanih troškova, čija je visina limitirana članom 3. Uredbe, cenom pojedinačnih mesečnih karata u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju.

U konkretnom slučaju, utvrđeno je da tužilac radi u Beogradu, u ..., a da živi u ... . Shodno navedenom, ocenom nalaza veštaka tužiocu je prvostepenom presudom dosuđena mesečna naknada troškova prevoza na relaciji ... - Beograd, prema ceni dnevne povratne karte ovlašćenog autoprevoznika za međugradski prevoz, i tom iznosu dodata je mesečna naknada za gradski prevoz na relaciji Beograd - ... (za Zonu 1 i 2), sve umanjeno za već plaćenu naknadu troškova prevoza. Međutim, sud nije utvrdio koje je prevozno sredstvo tužilac koristio za dolazak i odlazak sa rada i da li je svakodnevno u utuženom periodu kupovao dnevne povratne karte i za gradski i međugradski prevoz na navedenoj relaciji, imajući u vidu razdaljinu između mesta rada i mesta stanovanja, režim njegovog rada u ustanovi i prisustvo na radu, ceneći pri tome da li je bilo objektivno moguće da svakodnevno koristi prevoz na relaciji između mesta rada i mesta stanovanja, što je bilo neophodno. Od navedenih činjenica zavisi da li su troškovi, koje je u utuženom periodu imao, bili stvarni i opravdani, a teret dokazivanja istih, u smislu člana 228. i 231. ZPP, snosi tužilac.

Sa iznetih razloga, kako nije bilo uslova za preinačenje drugostepene presude, Vrhovni kasacioni sud na osnovu ovlašćenja iz člana 416. stav 2. ZPP, odlučio kao u izreci.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će uzeti u obzir iznete primedbe i iznova odlučiti o žalbi tužene.

Predsednik veća – sudija
Marina Milanović,s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić