.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 1912/2015
11.02.2016. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Branka Stanića i Zvezdane Lutovac, članova veća, u parnici po tužbi tužilje D.M. iz L., koju zastupa punomoćnik A.T., advokat iz L., protiv tuženog Z.k. DOO, L., koga zastupa punomoćnik B.V., advokat iz L., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i isplate otpremnine, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3615/2014 od 15.04.2014. godine, u sednici veća održanoj dana 11.02.2016. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3615/2014 od 15.04.2014. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P1 210/2014 od 24.04.2014. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu br. 142/12 od 13.03.2012. godine i tužilja vrati na poslove ''ručno pakovanje'' odmah po prijemu presude. U stavu drugom izreke, odbijen je eventualni tužbeni zahtev tužilje, kojim je tražila da sud obaveže tuženog da joj na ime manje isplaćene otpremnine isplati iznos od 318.947,70 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, počev od 13.03.2012. godine pa do isplate. U stavu trećem izreke, obavezana je tužilja da tuženom na ime parničnih troškova isplati iznos od 121.000,00 dinara.
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3615/2014 od 15.04.2014. godine, žalba tužilje je odbijena kao neosnovana i potvrđena navedena presuda Osnovnog suda u Leskovcu u stavu prvom izreke. Prvostepena presuda preinačena je u stavu drugom i trećem izreke, tako što je obavezan tuženi da tužilji na ime manje isplaćene otpremnine isplati iznos od 269.626,03 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13.03.2012. godine pa do isplate, dok je tužbeni zahtev tužilje za isplatu otpremnine preko dosuđenog iznosa pa do iznosa od 318.947,70 dinara sa pripadajućom kamatom odbijen kao neosnovan. Tuženi je obavezan da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 71.009,00 dinara. Tuženi je obavezan da tužilji na ime troškova drugostepenog postupka plati iznos od 6.000,00 dinara.
Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je zbog zbog pogrešne primene materijalnog prava. Revizija je izjavljena na osnovu člana 404. ZPP.
Revizija tužene u konkretnom slučaju dozvoljena je na osnovu člana 403. stav 2. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11), izmenjenog odredbom člana 13. Zakona o izmenama i dopunama ZPP, budući da je prvostepena presuda preinačena u stavu drugom i trećem izreke.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, pa je našao da revizija tužene nije osnovana.
U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz navedene zakonske odredbe.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog, po osnovu Ugovora o radu br. 12/07 od 03.01.2007. godine do 16.03.2012. godine, kada joj je radni odnos prestao rešenjem tuženog o otkazu Ugovora o radu br. 142/12 od 13.03.2012. godine, primenom odredbe člana 179. tačka 9. Zakona o radu. Tužilji je isplaćena otpremnina u iznosu od 49.321,67 dinara, a izvođenjem dokaza veštačenjem utvrđeno je da je visina otpremnine za svaku godinu rada tužilji u radnom odnosu prema punom radnom stažu, a ne samo godinama provedenim kod tuženog, iznosi 318.947,70 dinara.
Odredbom člana 158. stav 1. Zakona o radu, koji je bio na snazi u momentu kada je tužilji otkazan ugovor o radu, propisano je da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u smislu člana 179. tačka 9. ovog Zakona, zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu. U stavu 2. ove zakonske odredbe, propisano je da otpremnina ne može biti niža od trećine zarade zaposlenog za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu.
Saglasno citiranoj zakonskoj odredbi tuženi je bio dužan da tužilji isplati otpremninu imajući u vidu ukupan radni staž koji je tužilja ostvarila do prestanka radnog odnosa, a ne samo godine radnog staža koje je ostvarila kod tuženog.
Stoga je drugostepeni sud pravilno preinačio prvostepenu presudu i obavezao tuženog da tužilji isplati razliku otpremnine u iznosu od 269.626,03 dinara.
Kako tuženi u reviziji i ne osporava činjenicu da je tužilji otpremnina isplaćena u iznosu od 49.321,67 dinara, koja je obračunata samo za godine staža ostvarene radom kod tuženog, mada je bio dužan da joj isplati otpremninu obračunatu prema ukupnom radnom stažu, to je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno kao u izreci.
Predsednik veća – sudija,
Branislava Apostolović,s.r.
