U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Gordane Komnenić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Vojislav Džoković, advokat iz ..., protiv tuženog JKP „Toplana – Valjevo“ iz Valjeva, čiji je punomoćnik Saša Drajić, advokat iz ..., radi isplate razlike zarade i uplate doprinosa, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3429/17 od 05.12.2019. godine, u sednici održanoj 23.09.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3429/17 od 05.12.2019. godine.

ODBIJAJU SE zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova postupka po reviziji.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Valjevu P1 164/16 od 30.05.2017. godine, stavom prvim izreke usvojen je tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu na ime razlike zarade za period od 01.06.2013. godine do 31.05.2016. godine isplati ukupno 562.719,99 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose bliže određeno u ovom stavu izreke. Stavom drugim izreke obavezan je tuženi da za tužioca, na ime obaveznih doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje kod Republičkog fonda PIO, Filijala Valjevo, za period od 01.06.2013. godine do 31.05.2016. godine uplati ukupno 208.711,90 dinara sa kamatom po kamatnoj stopi na javne prihode na svaki pojedinačni mesečni iznos bliže određeno u ovom stavu izreke. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da tužiocu nakanadi troškove parničnog postupka od 128.445,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30.05.2017. godine pa do konačne isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Beogradu Gž1 3429/17 od 05.12.2019. godine, stavom prvim izreke preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da tužiocu na ime razlike zarade za period od 01.06.2013. godine do 31.05.2016. godine isplati ukupno 562.719,99 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose bliže određeno u ovom stavu izreke. Stavom drugim izreke preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da za tužioca, na ime obaveznih doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje kod Republičkog fonda PIO, Filijala Valjevo, za period od 01.06.2013. godine do 31.05.2016. godine uplati ukupno 208.711,90 dinara sa kamatom po kamatnoj stopi na javne prihode na svaki pojedinačni mesečni iznos bliže određeno u ovom stavu izreke. Stavom trećim izreke preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da tužiocu nakanadi troškove parničnog postupka od 128.445,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30.05.2017. godine pa do konačne isplate i obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 33.950,00 dinara. Stavom četvrtim izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove postupka po žalbi od 87.854,40 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Tužežni je podneo odgovor na reviziju tužioca.

Ispitujući pobijanu odluku u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog po osnovu ugovora o radu zaključenom 22.04.2009. godine, a 24.03.2014. godine sa tuženim je zaključio Aneks ... ugovora o radu kojim je definisano pravo na uvećanu zaradu, naknadu troškova i druga primanja, a zbog toga što je prestao da važi Kolektivni ugovor kod poslodavca. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke tuženi je, u smislu ograničenja u isplati zarade utvrđen Programom poslovanja, shodno Zakonu o javnim preduzećima i Uredbi o načinu i kontroli obračuna i isplate zarade u javnim preduzećima, isplatio zarade zaposlenima u skladu sa planiranim sredstvima (prva varijanta), dok je prema drugoj varijanti veštak kao cenu za najjednostavniji rad uzeo minimalnu cenu rada po satu (utvrđena u skladu sa Zakonom o radu) i istu pomnožio sa koeficijentom radnog mesta tužioca, te našao da postoji razlika u isplaćenoj i u zaradi koja je trebalo da bude isplaćena, pri tome navodeći da tuženi prilikom obračuna zarade zaposlenima nije polazio od utvrđivanja cene za najjednostavniji rad, već od planiranih masa mesečnih zarada i Programa poslova tuženog, koja masa se zatim deli sa zbirom koeficijenata svih zaposlenih i na taj način se dolazi do visine cene za najjednostavniji rad odnosno cene koeficijenta posla. Naveo je i da je masa mesečnih zarada predviđena za određeni broj zaposlenih i ona se umanjuje srazmerno u slučaju smanjenja broja zaposlenih, te da se prema priloženim isplatnim listama cena za najjednostavniji rad na način kako je utvrđivao tuženi menjala iz meseca u mesec u velikim rasponima i uvek je bila niža od minimalne cene rada, kao i da je konkretnom slučaju izostala odluka direktora kojom bi se definisala cena za najjednostavniji rad, a ista nije bila ugovorena ni zaključenjem ugovora o radu.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev zaključivši da se u konkretnom slučaju kao cena za najjednostavniji rad ima primeniti minimalna cena rada utvrđena u skladu sa Zakonom o radu, budući da osnovna zarada ne može biti ugovorena u iznosu manjem od minimalne zarade, odnosno da cena rada za najjednostavniji rad ne može biti niža od minimalne cene rada, navodeći i da prilikom zaključenja ugovora o radu nisu utvrđeni elementi za obračun osnovne zarade za tužioca, što predstavlja obavezan element ugovora o radu u smislu odredbe člana 33. Zakona o radu.

Međutim, drugostepeni sud je zaključio da je tuženi prilikom obračuna i isplate zarade zaposlenima, pa i tužiocu, primenio elemente za obračun zarade predviđene ugovorom o radu, te da je izvršio obračun i isplatu zarada u okviru planiranih sredstava opredeljenih za isplatu zarada, u skladu sa Zakonom o radu, Zakonom o preduzećima, kao i Uredbom o načinu i kontroli obračuna i isplate zarada u javnim preduzećima, pri tom ocenivši da u situaciji kada je zarada koja je tužiocu obračunavana i isplaćivana bila viša od minimalne zarade u spornom periodu, to se minimalna cena rada propisana zakonom ne može koristiti kao osnovica na koju će se primeniti koeficijent iz ugovora o radu, zbog čega je pobijanom odlukom prvostepena presuda preinačena i tužbeni zahtev odbijen, kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano tužilac u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 111. stav 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/2005, … 75/2014) propisano je da se minimalna zarada određuje na osnovu minimalne cene rada utvrđene u skladu sa ovim zakonom, vremena provedenog na radu i poreza i doprinosa koji se plaćaju iz zarade. Odredbom člana 112. stav 1. istog zakona propisano je da se minimalna zarada utvrđuje odlukom socijalno-ekonomskog saveta osnovanog za teritoriju Republike Srbije, a stavom 6. istog člana propisano je da se minimalna cena rada utvrđuje po radnom času bez poreza i doprinosa.

Saglasno navedenom minimalna cena rada, koju utvrđuje Socijalno-ekonomski savet, predstavlja novčani iznos koji se zaposlenom garantuje za standardni učinak i vreme provedeno na radu. Ukoliko je opštim aktom poslodavca (kolektivni ugovor, pravilnik) ili ugovorom o radu predviđeno da minimalna cena rada predstavlja cenu za najjednostavniji rad na osnovu koje će se (množenjem sa koeficijentom) utvrditi novčani iznos osnovne zarade zaposlenog, poslodavac je dužan da to poštuje. Međutim, ukoliko to nije predviđeno ili ugovoreno minimalna cena rada se ne izjednačava sa cenom za najjednostavniiji rad, odnosno ne postoji propis koji bi obavezivao poslodavce da pri obračunu zarada kao cenu za najjednostavniji rad primenjuje minimalnu cenu rada koju utvrđuje Socijalno-ekonomski savet.

Imajući u vidu navedeno, neosnovani su navodi revizije da je u nedostatku cene za najjednostavniji rad određene aktom tuženog zarada morala da bude obračunata na osnovu minimalne cene rada kao cene za najjednostavniji rad. Naime, minimalna cena rada nije ista kao i cena rada za najjednostavniji rad, budući da je minimalna cena rada primenljiva isključivo u korelaciji standardnog učinka i vremena provedenog na radu, ne uzimajući u obzir način obračuna zarade kod konkretnog poslodavca. Minimalna zarada predstavlja najnižu cenu rada za najjednostavniji rad za puno radno vreme koja se određuje uniformno, radi primene kod svih poslodavaca koji učestvuju na tržištu rada (kad za time postoji potreba), dok sa druge strane cena rada za najjednostavniji rad određuje se prema vrednosti zarade za najjednostavniji rad i može biti veća, ista ili manja novčana veličina u odnosu na minimalnu cenu rada. U tom kontekstu se i govori o zaradi za najjednostavniji rad i elementima za njeno određivanje, a zarada koju je tužilac ostvario kod tuženog je u spornom periodu bila iznad minimalne zarade.

Suprotno navodima revizije kojima se ukazuje da je tuženi na pogrešan način odmeravao mesečni fond za zarade koji je odstupao od planiranog, odnosno kojim navodima tužilac osporava metodologiju obračuna zarade i formiranja isplatnih listova, prema utvrđenom činjeničnom stanju tuženi je postupak isplate zarade zaposlenih provodio utvrđivanjem cene za najjednostavniji rad tako što je ukupan iznos zarada za svaki mesec (utvrđen Programom poslovanja tužene i ograničen zakonom) delio sa ukupnim zbirom koeficijenata svih zaposlenih, nakon čega je utvrđena osnovica za obračun zarada (cena za najjednostavniji rad), koja je množena sa odgovarajućim koeficijentom posla i dalje uvećavana po odgovarajućim zakonskim osnovima. Ovakav način obračuna zarada sačinjen je u skladu sa Planom zarada i zapošljavanja koji je odobren tuženom. Posledica ovakvog postupanja je upravo zaštita ravnopravnosti zaposlenih, odnosno pružanje ravnomerne raspodele imovinskog fonda namenjenih zaradama prema svim zaposlenima, kako je to propisano u članu 59. i 60. Zakona o javnim preduzećima (“Sl. glasnik RS” br. 119/2012) i pravilima sadržanim u Uredbi o načinu i kontroli obračuna i isplate zarade u javnim preduzećima (“Sl. glasnik RS”, br. 27/2014). Prema članu 54. i 55. Posebnog kolektivnog ugovora za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti vrednost radnog časa utvrđuje se za zaposlene za tekući mesec na osnovu planiranih sredstava za isplatu zarada za odgovarajući mesec.

Imajući u vidu navedeno proizilazi da je tuženi kao javno preduzeće u svom poslovanju, uključujući obračun i isplatu zarada, ograničeno imperativnim odredbama Zakona o javnim preduzećima koji je važio u spornom periodu, kao i uredbama Vlade RS o kontroli obračuna i isplate zarade u javnim preduzećima, koji propisi ograničavaju javno preduzeće da vrši obračun i isplatu zarada bez prethodno dobijene saglasnosti osnivača, te da javno preduzeće posluje na osnovu prethodno donetog Programa poslovanja, na koji saglasnost daje osnivač, a koji obavezno sadrži sve pozicije rashoda za čitavu kalendarsku godinu, kao i elemente za celovito sagledavanje politike zarada i zaposlenosti u preduzeću, pri čemu se planirana politika zarada u javnim preduzećima mora utvrditi u skladu sa politikom projektovanog rasta zarada koji utvrđuje Vlada Republike Srbije. Saglasno navednom proizilazi da u okviru godišnjeg plana za isplatu zarada javno preduzeće u komunalnoj delatnosti u svojstvu poslodavca formira i mesečni plan koji služi za obračun vrednosti radnog časa. Godišnji i mesečni (realizovani) plan ne moraju se nužno podudarati, zbog čega revizijski navodi u ovom delu nisu osnovani. Stoga je po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan zaključak drugostepenog suda da je tuženi prilikom obračuna i isplate zarade tužiocu primenio elemente za obračun zarade predviđene ugovorom o radu, te da je izvršio obračun i isplatu zarada u okviru planiranih sredstava opredeljenih za isplatu zarada, u skladu sa Zakonom o radu, Zakonom o preduzećima, kao i Uredbom o načinu i kontroli obračuna i isplate zarada u javnim preduzećima, pri tom pravilno ocenivši da u situaciji kada je zarada koja je tužiocu obračunavana i isplaćivana bila viša od minimalne zarade u spornom periodu, to se minimalna cena rada propisana zakonom ne može koristiti kao osnovica na koju će se primeniti koeficijent iz ugovora o radu, te stoga je pravilno drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca.

Shodno izloženom, na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odluka o zahtevima stranaka za naknadu troškova postupka po reviziji, sadržana u stavu drugom izreke, doneto je primenom člana 165. stav 1. u vezi članova 153. i 154. Zakona o parničnom postupku. Revizija tužioca je odbijena, pa zato tužilac nema pravo na naknadu troškova postupka po tom vanrednom pravnom leku, a troškovi odgovora tuženog na reviziju tužioca, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, nisu bili neophodni za vođenje ove parnice.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić