U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su došle u vezu po oglasu kojim je tuženi, koristeći se društvenim mrežama, tražio vozače. One su se dogovorile da tužilac, kamionom tuženog, vrši prevoz robe u inostranstvu za dnevnicu u visini od 40 evra. Tužiocu je tada predočeno da mu je za takav rad neophodna viza, kao i da je potrebno izvesno vreme za njeno pribavljanje, ali je on insistirao da odmah preuzme robu i kamion, i da započne sa radom. Zbog nedostatka vize tužilac je zadržan na granici sa ... i iz tog razloga zabranjen mu je ulazak u tu državu. Rešenjem nadležnog švajcarskog organa od 17.05.2021. godine tužiocu je izrečena mera zabrane ulaska u šengenski prostor do 11.03.2023. godine i novčana kazna u iznosu od 358,60 CFH.

Podnetom tužbom traženo je utvrđenje da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog od 27.02.2021. godine do 27.03.2021. godine i naknada štete u visini dinarske protivvrednosti izrečene novčane kazne i dobiti koju bi tužilac ostvario da je radio u inostranstvu u periodu za koji mu je bila izrečena zabrana ulaska.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev za utvrđenje da je tužilac u označenom vremenskom periodu bio u radnom odnosu sa tuženim.

Po stanovištu nižestepenih sudova, odnos uspostavljen između stranaka nema karakteristike radnog odnosa da bi se mogla primeniti pravna fikcija iz člana 32. stav 2. Zakona o radu, a po shvatanju drugostepenog suda mora postojati i volja zaposlenog i poslodavca da između njih bude zasnovan radni odnos sa svojim karakteristikama.

U konkretnom slučaju, po nalaženju sudova, nije sa sigurnošću utvrđeno da je postojala saglasnost stranaka za zasnivanje radnog odnosa, a tužilac nije dokazao da je njegov faktički rad kod tuženog u označenom vremenskom periodu odgovarao radnom odnosu, zbog čega nema mesta primeni pravila iz navedene zakonske odredbe.

Izloženo pravno stanovište nižestepenih sudova o odsustvu ispunjenosti uslova za primenu pravne fikcije postojanja radnog odnosa prihvata i revizijski sud.

Prema odredbi člana 32. stav 2. Zakona o radu, ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom prvim tog člana (pre stupanja na rad i u pisanom obliku), smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad. Za primenu navedene pravne fikcije postojanja radnog odnosa potrebno je da je zaposleni obavljao faktički rad kod poslodavca sa svim elementima radnog odnosa i da ugovor o radu nije zaključen krivicom poslodavca. Radni odnos podrazumeva da zaposleni radi puno ili nepuno radno vreme, da ostvaruje odgovarajuću ugovorenu zaradu i druga primanja po osnovu rada, kao i naknadu zarade za vreme odsustvova sa rada. U ovom slučaju utvrđeno je da se tužilac dogovorio sa tuženim samo o visini dnevnice u iznosu od 40 evra, koja je trebalo da se isplati po povratku sa puta, a da o drugim elementima njihovog odnosa nije ni razgovarano niti je postignut dogovor. Stoga je pravilan zaključak nižestepeni sudova da nisu bili ispunjeni uslovi za primenu pravne fikcije postojanja radnog odnosa, propisani članom 32. stav 2. Zakona o radu.

Revizijski navodi kojima se osporava ocena izvedenih dokaza nisu razmatrani, jer se njima pobija utvrđeno činjenično stanje, što je suprotno članu 407. stav 2. ZPP. Izuzetak od pravila da se revizija ne može izjaviti zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u ovom slučaju nije ostvaren, jer pobijanom drugostepenom presudom nije odlučeno na način predviđen članom 403. stav 2. tačka 2. i 3. ZPP. Tačno je da za izjednačavanje faktičkog rada sa radnim odnosom nije relevantna i opredeljujuća volja ugovarača. Za primenu pravila o pravnoj fikciji postojanja radnog odnosa potrebno je i dovoljno da je zaposleni stupio na rad, iz čega se izvodi zaključak da je postojala volja za zasnivanje radnog odnosa. Međutim, da bi ova pravna fikcija bila u celosti realizovana, potrebno je da zaposleni za svoj rad prima naknadu (zaradu) i ostvaruje druga prava i obaveze iz klasičnog radnog odnosa, sa odgovarajućim radnim vremenom i utvrđenim radnim zadacima. Samo tako uspostavljen faktički odnos između poslodavca i zaposlenog može se upodobiti radnom odnosu. Revizijski sud je cenio i ostale navode revidenta, ali je našao da su oni neosnovani i bez uticaja na pravilnost drugostepene presude u pogledu odluke o zahtevu za utvrđenje postojanja radnog odnosa.

Pravilno je primenjeno materijalno pravo i prilikom odlučivanja o tužbenom zahtevu za naknadu materijalne štete iz člana 155. i člana 189. Zakona o obligacionim odnosima. Ocenom izvedenih dokaza, utvrđeno je da je tužilac, iako mu je bilo predočeno da je za rad u inostranstvu potrebna viza i da je za njeno pribavljanje neophodno određeno vreme, samoinicijativno odlučio da i bez pribavljenih isprava započne sa radom – prevozom robe u inostranstvu za tuženog. Zato potraživana šteta i izgubljena dobit nije posledica skrivljene radnje ili propuštanja tuženog, da bi postojala njegova odgovornost za nastalu štetu u smislu člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Tuženi je dokazao da je pre početka rada upozorio tužioca na potrebu posedovanja vize, što je on zanemario i tako svojim postupkom prouzrokovao dvogodišnju zabranu ulaska u šengenski prostor i mogućnost da svojim radom ostvaruje dobit, i bio obavezan na plaćanje određene novčane kazne.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković