.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 1939/2020
28.01.2021. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić, Danijele Nikolić, Slađane Nakić Momirović i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Srđan Aleksić advokat iz ..., protiv tuženog AD za železnički prevoz putnika „Srbija Voz“ iz Beograda, radi naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3692/19 od 14.01.2020. godine, u sednici veća održanoj 28.01.2021. godine, doneo je
R E Š E NJ E
DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3692/19 od 14.01.2020. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.
UKIDAJU SE presuda Osnovnog suda u Kragujevcu P1 1308/18 od 30.07.2019. godine i presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3692/19 od 14.01.2020. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P1 1308/18 od 30.07.2019. godine, u prvom stavu izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu, na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora za period od septembra 2015. godine pa zaključno sa majom 2018. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog mesečnog iznosa do isplate, na način i u visini bliže određen ovim stavom izreke. U drugom stavu izreke odbijen je kao neosnovan alternativni tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu, na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora za period od septembra 2015. godine zaključno sa majom 2018. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog mesečnog iznosa do isplate, na način i u visini bliže određen ovim stavom izreke. U trećem stavu izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.
Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3692/19 od 14.01.2020. godine, u prvom stavu izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda. U drugom stavu izreke odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s pozivom na član 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse.
Primenom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku+ posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.
Pravnosnažnom presudom, odlučeno je o zahtevu tužioca za isplatu naknade za ishranu u toku rada i regres. Imajući u vidu različitu praksu Apelacionog suda u Kragujevcu o ovom pravnom pitanju u odnosu na ostale apelacione sudove, kao i u odnosu na pravno shvatanje Vrhovnog kasacionog suda izraženo u predmetima sa identičnim pravnim i činjeničnim stanjem, proizilazi da u konkretnom slučaju postoji potreba odlučivanja o posebnoj reviziji, radi ujednačavanja sudske prakse, čime su ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP, na osnovu čega je i odlučeno kao u stavu prvom izreke.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku, pa je našao da je revizija osnovana.
Prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je počev od 04.11.1990. godine bio u radnom odnosu kod pravnog prethodnika tuženog – „Železnice Srbije“ AD iz Beograda, sve do 01.09.2015. godine kada je došlo do statusnih promena i do osnivanja tuženog, a od tada je, na osnovu aneksa ugovora o radu, u radnom odnosu kod tuženog na poslovima konduktera u ... .
Odlukom Vlade RS od 02.07.2015. godine, izvršene su statusne promene kod „Železnice Srbije“ AD, izdvajanjem uz osnivanje novih akcionarskih društava, među kojima je i AD za železnički prevoz putnika „Srbija Voz“ iz Beograda. Privredna društva nastala izdvajanjem iz „Železnice Srbije“ AD, na osnovu statusne promene izdvajanjem uz osnivanje, na osnovu odluke Vlade RS od AD „Železnice Srbije“ preuzimaju prava, obaveze, opremu, postrojenja i druga sredstva za rad, dokumentaciju, predmete koji su bili u funkciji obavljanja delatnosti, kao i zaposlene koji pod istim uslovom nastavljaju radni odnos, ali i Kolektivni ugovor sa pripadajućim aneksom. Ova društva stekla su status pravnog lica 10.08.2015. godine. Nakon izvršenih statusnih promena kod pravnog prethodnika tuženog, na osnovu ponude za preuzimanje ugovora o radu tužilac je zaključio aneks ugovora o radu sa tuženim AD za železnički prevoz putnika „Srbija Voz“. Prema zaključenom ugovoru o radu sa aneksima, zaposleni ima pravo na zaradu za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zaradu po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca i druga primanja u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom. U Kolektivnom ugovoru koji se u spornom periodu primenjivao kod tuženog, nije navedena novčana vrednost spornih naknada, niti su one novčano iskazane, već je određeno da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas. U spornom periodu od septembra 2015. godine do maja 2018. godine, tuženi u listama sa obračunima zarada tužiocu nije iskazivao novčani iznos spornih naknada. Tužilac tužbom u ovoj pravnoj stvari potražuje naknadu za ishranu u toku rada i naknadu za regres u periodu od septembra 2015. godine do maja 2018. godine, navodeći da mu u spornom periodu tuženi ove naknade nije isplaćivao.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev koji se odnosi na naknadu za ishranu u toku rada i regres nalazeći da su tužiocu tražene naknade za ishranu u toku rada i za regres isplaćene, tako što su mu uračunate prilikom obračuna zarade i utvrđene kroz vrednost radnog časa.
Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.
Odredbom člana 118. tačka 5. i 6. Zakona o radu (“Službeni glasnik RS” br. 24/05...75/14), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Počev od 01.01.2006. godine poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktima o raspodeli zarade mogu ugovarati manji ili veći iznos regresa i toplog obroka, od onoga koji je predviđen Opštim kolektivnim ugovorom i Zakonom o radu, ali samo ukoliko je doneta odluka kojom je predviđena visina regresa i toplog obroka.
Aneksom Kolektivnog ugovora AD „Železnice Srbije“ („Sl. glasnik RS“ br. 4/06), odredbom člana 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora, pa je određeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljen rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora, dok je odredbom člana 5. stav 1. Aneksa, zatim članom 18. stav 2. aneksa 7. Kolektivnog ugovora od 23.06.2014. godine, kao i članom 57. stav 2. Kolektivnog ugovora za JP „Železnice Srbije“ AD („Sl. glasnik RS br. 4/2015) propisano da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nije izvršena konkretizacija ovog prava iz navedene odredbe Kolektivnog ugovora, jer se iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može utvrditi koji iznos predstavlja naknadu troškova za ishranu i regres, s obzirom da ove naknade nisu određene u nominalnom iznosu, niti su u nominalnom iznosu iskazane u obračunskim listama za isplatu zarade tužiocu. Pri tom, visina naknade za ishranu u toku rada i naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora, mora biti određena u istom nominalnom iznosu za sve zaposlene, bez obzira na njihovu stručnu spremu, radno mesto i koeficijent za obračun i isplatu plate. To znači da ukoliko bi se prihvatilo stanovište nižestepenih sudova da je vrednost ovih troškova uračunata u vrednost radnog časa, bez određivanja visine naknade u nominalnom iznosu, tada visina naknade za ishranu i regres ne bi bila ista za sve zaposlene, već bi bila u direktnoj srazmeri sa koeficijentom radnog mesta, što se ne može prihvatiti i ne bi bilo pravilno.
Imajući u vidu da, zbog pogrešne primene materijalnog prava, nižestepeni sudovi nisu cenili pravilnost obračuna i visine tražene naknade za topli obrok i regres, što znači da je na taj način činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, ukinuo nižestepene presude i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.
U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi činjenično stanje imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, a potom doneti pravilnu i zakonitu odluku.
Predsednik veća – sudija
Branislav Bosiljković, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
