OBAVEZUJE SE tužilac da na ime troškova postupka po reviziji isplati tuženom iznos od 72.588,28 dinara u roku od 15 dana od prijema prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 807/17 od 11.03.2020. godine, ispravljenom rešenjem istog suda P1 807/17 od 05.06.2020. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade i naknade zarade za period od marta 2014. godine pa do januara 2015. godine, isplati mesečne iznose navedene u ovom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana dospelosti svakog pojedinačnog iznosa pa do konačne isplate, kao i da na dosuđene iznose nadležnom Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje za tužioca plati pripadajuće doprinose po osnovu obaveznog penzijskog i invalidskog osiguranja u skladu sa važećom osnovicom za obračun doprinosa u trenutku uplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 105.918,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do konačne isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3252/20 od 04.12.2020. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio posebnu reviziju u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14) - u daljem tekstu: ZPP, revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). U stavu 2. istog člana propisano je da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u ovom sporu postoji potreba za odlučivanjem o reviziji predviđenoj navedenom odredbom (posebna revizija), radi ujednačavanja sudske prakse imajući u vidu drugačiju sudsku praksu u istoj pravnoj situaciji izraženu u presudama Vrhovnog kasacionog suda.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu u Privrednom društvu „Kolubara Metal“ d.o.o. Vreoci koje je do 31.12.2013. godine bilo posebno pravno lice, kada je sprovedena statusna promena – pripajanje privrednom društvu RB „Kolubara“ d.o.o. (inače osnivaču društva „Kolubara Metal“), koje statusnom promenom pripajanja od 01.07.2015. godine posluje u okviru tuženog JP “Elektroprivreda Srbije“ Beograd. Tuženi je kao poslodavac sledbenik, u skladu sa odredbom člana 150. Zakona o radu, primenjivao na zaposlene iz Ogranka „Kolubara Metal“ opšte akte poslodavca prethodnika (Kolektivni ugovor od 27.07.2012. godine) još godinu dana – u periodu od 01.01.2014. do 01.02.2015. godine. Nakon statusne promene, tuženi poslodavac sledbenik nije utvrđivao jedinstvenu cenu radnog časa za sve zaposlene, već posebnu cenu radnog časa za Ogranak „Kolubara Metal“ dok nije donet Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta Ogranak „Kolubara Metal“ kojim su radna mesta u tom ogranku vrednovana istim koeficijentima za obračun zarada kao i u ostalim ograncima koji posluju u sastavu tuženog, a zatim u februaru mesecu 2015. godine jedinstveno utvrđena cena rada za sve zaposlene kod tuženog stupanjem na snagu novog Posebnog kolektivnog ugovora za JP „Elektroprivreda Srbije“. U periodu od 01.01.2014. do 01.02.2015. godine, vrednost radnog časa za zaposlene u Ogranku „Kolubara Metal“ utvrđivana je za svaki mesec na osnovu sporazuma zaključenih između direktora tuženog poslodavca sledbenika i Sindikalne organizacije „Kolubara“ čiji je član Sindikalna organizacija „Kolubara Metal“, odnosno između direktora tuženog i Sindikalne organizacije „Kolubara Metal“. Tužilac na ime naknade štete potražuje pojedinačne mesečne iznose koji predstavljaju razliku između zarade koju je ostvarivao u Ogranku „Kolubara Metal“ u periodu od marta 2014. godine zaključno sa januarom 2015. godine u odnosu na zaradu zaposlenih u drugim ograncima RB „Kolubara“.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom odredbi čl. 104, 105, 106. i 164. u vezi sa čl. 147-152. Zakona o radu i člana 154. Zakona o obligacionim odnosima, ocenili da je tužbeni zahtev tužioca osnovan. Ovo stoga što je Kolektivni ugovor preduzeća „Kolubara Metal“ d.o.o. Vreoci od 21.09.2009. godine u članu 32. predvideo da se vrednost radnog časa za tekuću godinu utvrđuje za svaki mesec u visini vrednosti radnog časa za najjednostavniji rad koji se primenjuje kod osnivača PD RB „Kolubara“, a eventualno veću vrednost mogu ugovorne strane naknadno ugovarati. Zaposlenima preuzetim od PD „Kolubara metal“ d.o.o, kao i tužiocu, u spornom periodu obračunavana je i isplaćivana zarada primenom manje vrednosti rada u odnosu na vrednost radnog časa za obračun zarade zaposlenima u PD RB „Kolubara“, što je suprotno odredbama Kolektivnog ugovora PD „Kolubara metal“ d.o.o. koji je poslodavac sledbenik dužan da primenjuje još godinu dana nakon izvršene statusne promene i prema kojem se vrednost radnog časa kao element za obračun zarade utvrđuje u visini vrednosti radnog časa za najjednostavniji rad kod osnivača RB „Kolubara“ d.o.o. Lazarevac. Nakon statusne promene RB „Kolubara“ nije imao ovlašćenje da sporazumom ugovara manju, već veću cenu rada, a okolnost da je prethodni poslodavac pre statusne promene ugovarao nižu vrednost radnog časa nije od uticaja na odlučivanje, niti može predstavljati uzor za postupanje od strane poslodavca sledbenika. Poslodavac sledbenik je u skladu sa odredbom člana 150. Zakona o radu imao mogućnost da izmeni opšti akt - Posebni kolektivni ugovor i da zaključi novi Kolektivni ugovor ili izjednači koeficijente radnih mesta i na taj način izjednači zaposlenima zarade za obavljen isti rad, kao što je nakon utuženog perioda i uradio. Prema stavu nižestepenih sudova, cena rada za isti rad ili rad iste vrste mora biti ista, bez obzira u kom organizacionom delu istog pravnog subjekta se rad obavlja, a u skladu sa Ustavom zajemčenim pravom na pravičnu naknadu za rad. Pri tom je drugostepeni sud našao da nisu od uticaja na drugačiju odluku žalbeni navodi tuženog da primena opšteg akta PD „Kolubara metal“ ima svoju zakonsku podlogu u odluci tuženog o pripajanju od 29.11.2013. godine, kojom je propisano da je poslodavac sledbenik dužan da na zaposlene društva prenosioce primenjuje opšti akt društva prenosioca, te da su od februara 2015. godine jedinstveno utvrđene cene radnog mesta za sve zaposlene kod tuženog uključujući i zaposlene u Ogranku „Kolubara metal“. Naime, kako je odredbom člana 104. Zakona o radu propisano da se zaposlenima garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koju ostvaruju kod poslodavca, tužilac kod poslodavca nakon statusnih promena nije mogao ostvarivati manju naknadu za rad iste vrste u odnosu na druge zaposlene, čemu u prilog ide i sam navod žalbe da je nakon donošenja u januaru 2015. godine i nakon stupanja na snagu Posebnog kolektivnog ugovora za „Elektroprivredu Srbije“ jedinstveno uređena cena rada za sve zaposlene u RB „Kolubara“ uključujući i zaposlene u Ogranku „Kolubara metal“. Po oceni drugostepenog suda, neosnovani su i žalbeni navodi kojima se ukazuje da su koeficijenti radnih mesta u Ogranku „Kolubara metal“ bili veći od koeficijenta istih radnih mesta u drugim ograncima kod tuženog, jer je poslodavac sledbenik u roku iz člana 150. Zakona o radu imao mogućnost da izmeni opšte akte i zaključi novi kolektivni ugovor i izjednači koeficijente za radna mesta i na taj način ispuni zakonsku obavezu da zaposlenima isplaćuje jednaku zaradu za isti rad, kao što je to učinio nakon utuženog perioda. Našao je i da su bez uticaja žalbeni navodi da su odredbe Kolektivnog ugovora rezultat kolektivnog pregovaranja, jer se na tužioca zaposlenog u tada zavisnom privrednom društvu nije mogao primenjivati Kolektivni ugovor koji podrazumeva lošiji položaj i manje plaćen rad nego za druge zaposlene kod istog poslodavca.

Ovakvo pravno stanovište nižestepenih sudova nije pravilno.

Prema odredbi člana 150. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05... 75/14), poslodavac sledbenik dužan je da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka: 1) istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika; 2) kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor.

Odredbom člana 33. stav 1. Kolektivnog ugovora predviđeno je da se vrednost radnog časa za tekuću godinu utvrđuje za svaki mesec u visini vrednosti radnog časa za najjednostavniji rad, koji se primenjuje kod osnivača PD RB „Kolubara“ d.o.o. Lazarevac, a eventualnu veću vrednost, ugovorne strane mogu sporazumno naknadno utvrditi. Prema stavu 3. istog člana, ako se u toku kalendarske godine bitno promene okolnosti na osnovu kojih je utvrđena vrednost radnog časa za najjednostavniji rad, ugovorne strane će ga sporazumno promeniti.

U konkretnom slučaju, nakon izvršene statusne promene pripajanja PD „Kolubara Metal“ d.o.o. tuženom PD RB „Kolubara“ d.o.o, poslodavac sledbenik je shodno odredbi člana 11. Ugovora o pripajanju, na zaposlene pripojenog preduzeća primenjivao opšte akte „Kolubare Metal“ d.o.o. još godinu dana, u periodu od 01.01.2014. do 01.02.2015. godine, u skladu sa članom 150. Zakona o radu. Odredbom člana 33. stav 3. Kolektivnog ugovora „Kolubara Metal“, koji je tuženi kao poslodavac sledbenik nastavio da primenjuje u navedenom periodu bio je uređen način određivanja vrednosti radnog časa zaposlenih u slučaju promenjenih okolnosti. Vrednost radnog časa zaposlenih u Ogranku „Kolubara Metal“ je utvrđivana za svaki pojedinačni mesec u spornom periodu na osnovu saglasnih izjava predstavnika zaposlenih u sindikatu i direktora tuženog poslodavca sledbenika, a ovako zaključene sporazume niko nije osporavao u odgovarajućem postupku, pa oni proizvode pravno dejstvo. Nižestepeni sudovi zaključuju da je primenom odredbe člana 33. stav 3. Kolektivnog ugovora „Kolubara Metal“ mogla biti utvrđena vrednost radnog časa sporazumno zbog promenjenih okolnosti u toku 2013. godine, dok je „Kolubara Metal“ poslovala kao samostalno privredno društvo, ali ne i nakon pripajanja tuženom u toku 2014. godine. Ovakav pravni stav nije prihvatljiv jer je, u skladu sa članom 150. Zakona o radu, tuženi kao poslodavac sledbenik bio dužan da najmanje godinu dana nakon pripajanja primenjuje kolektivni ugovor poslodavca prethodnika – što znači i odredbu člana 33. stav 3. tog opšteg akta, osim ako pre isteka tog roka kod poslodavca sledbenika nije zaključen novi kolektivni ugovor. Obavezna primena opšteg akta poslodavca prethodnika od strane poslodavca sledbenika u periodu od najmanje godinu dana može dovesti do toga da zaposleni kod poslodavca prethodnika u tom periodu ostvaruju manju ili veću zaradu od zaposlenih kod poslodavca sledbenika. U ovom slučaju do toga nije došlo zato što su zaposleni u Ogranku „Kolubara Metal“ na osnovu svog opšteg akta imali veći koeficijent za obračun zarada od zaposlenih u RB „Kolubara“, pa su kroz sporazumno utvrđeno manju vrednost radnog časa njihove zarade u 2014. godini bile faktički izjednačene sa zaradama zaposlenih u ostalim organizacionim jedinicama tuženog. Koeficijenti i vrednost radnog časa svih zaposlenih kod tuženog koji obavljaju iste poslove normativno su izjednačeni u januaru 2015. godine izmenama odluka o koeficijentima, odnosno u februaru mesecu iste godine stupanjem na snagu Posebnog kolektivnog ugovora JP „Elektroprivreda Srbije“. Neprihvatljivo je stanovište iz nižestepenih presuda da su zaposleni iz pripojenog društva stavljani u neravnopravan položaj u odnosu na druge zaposlene kod tuženog, te da je time, suprotno pravilima iz čl. 18, 19. i 20. Zakona o radu, izvršena njihova diskriminacija po osnovu prava na isplatu zarade. Za postojanje diskriminacije u smislu navedenih odredaba Zakona o radu neophodno je da se zaposleni stavi u nepovoljniji položaj u odnosu na druga zaposlena lica u istoj ili sličnoj situaciji s obzirom na neko lično svojstvo. Tužilac i drugi zaposleni u pripojenom privrednom društvu nisu bili stavljeni u nepovoljniji položaj u pogledu prava na zaradu u toku 2014. godine, niti se zaposlenje u Ogranku „Kolubara Metal“ može smatrati ličnim svojstvom.

Imajući u vidu sve navedeno, pogrešno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su tužbeni zahtev tužioca usvojili i obavezali tuženog da tužiocu isplati na ime naknade štete razliku zbog manje isplaćene zarade za period od marta 2014. godine zaključno sa januarom 2015. godine, zbog čega su nižestepene presude preinačene i tužbeni zahtev tužioca odbijen, kao neosnovan.

Na osnovu člana 416. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Odluka sadržana u trećem stavu izreke doneta je primenom člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1. i člana 154. ZPP. Tuženom su dosuđeni troškovi postupka po reviziji u ukupnom iznosu od 72.588,28 dinara, i to za: sastav revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, sudsku taksu za reviziju u iznosu od 24.235,31 dinara i sudsku taksu za odluku po reviziji u iznosu od 36.352,97 dinara. Visina ovih troškova određena je primenom važeće Advokatske i Taksene tarife, prema vrednosti predmeta spora.

Predsednik veća - sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić