Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3133/2023 od 28.02.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavovima drugom, trećem, četvrtom i petom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tužena obaveže da mu na ime razlike između isplaćene i zarade koja bi trebalo da bude isplaćena do visine minimalne zarade za period od septembra 2018. godine do oktobra 2019. godine isplati ukupno 107.222,98 dinara, u pojedinačnim mesečnim iznosima i sa zakonskom zateznom kamatom, čija su visina i datum dospelosti bliže navedeni u ovom stavu izreke. Stavom trećim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu šestom izreke (očiglednom greškom u pisanju navedeno „petom izreke“), tako što je odbijen zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu naknadi troškove parničnog postupka od 164.402,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na 132.750,00 dinara od dana izvršnosti do isplate. Stavom četvrtim izreke, tužilac je obavezan da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 121.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), Vrhovni sud je zaključio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP. Pravnosnažnom presudom odlučeno je o potraživanju tužioca za isplatu razlike između isplaćene i zarade koja bi trebalo da bude isplaćena do visine minimalne zarade sa doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, razlike između isplaćenih naknada troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (pripadajućih po Posebnom kolektivnom ugovoru za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti od 18.03.2015. godine), kao i na ime naknade za solidarnu pomoć. O pravu tužioca za isplatu naknada troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava, koje je u skladu sa sudskom praksom izraženom kroz odluke Vrhovnog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim stavom u pogledu primene Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik RS“ br. 116/14).

Takođe, o osnovanosti zahteva za naknadu za solidarnu pomoć, odlučeno je uz primenu materijalnog prava koje ne odstupa od pravnog shvatanja izraženog u odlukama Vrhovnog suda u kojima je odlučivano o zahtevima sa činjeničnim stanjem kao u ovoj pravnoj stvari, a tiče se primene člana 120. tačka 1. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“ br. 24/05 ... i 113/17), člana 67. stavovi 6. i 7. Posebnog kolektivnog ugovora za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Republike Srbije („Sl. glasnik RS“ br. 27/15, 36/17 i 5/18) i člana 47. Pravilnika o radu tuženog od 13.12.2018. godine. U pobijanoj drugostepenoj odluci izražen je pravni stav da pravo zaposlenog na solidarnu pomoć predstavlja mogućnost i to samo ako je predviđena opštim aktom poslodavca ili ugovorom o radu, odnosno da to nije zakonska obaveza poslodavca, te da je poslodavac najpre dužan da planira isplatu navedene solidarne pomoći, da u tu svrhu obezbedi sredstva, a tek nakon toga da izvrši isplatu, ali pod uslovom da za to ima obezbeđena finansijska sredstva, što je u skladu sa praksom Vrhovnog suda po ovom pitanju, zbog čega nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj. Posebnom revizijom ne može se pobijati pravnosnažna presuda zbog pogrešne ocene izvedenih dokaza (čime se zapravo osporava utvrđeno činjenično stanje) zbog čega u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba za ujednačavanjem sudske prakse ili novog tumačenja prava, a revident ne prilaže različite sudske odluke u kojima je drugačije odlučeno u istoj ili sličnoj činjenično-pravnoj situaciji. Ukazivanje u reviziji na drugačije odluke nižestepenog suda, ne ukazuje nužno i na drugačiji pravni stav izražen u tim odlukama, jer pravilna primena prava u sporovima za isplatu kao u ovoj pravnoj stvari, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja, zbog čega ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. Iz navedenih razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 441. ZPP revizija je uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Ukoliko se tužbeni zahtev u ovoj vrsti sporova odnosi na potraživanje u novcu, dozvoljenost revizije se ocenjuje na osnovu člana 403. stav 3. ZPP, prema kome revizija nije dozvoljena ukoliko vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate podneta je 13.09.2021. godine, a podneskom od 08.06.2022. godine tužba je preinačena povećanjem zahteva. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude je 194.050,00 dinara. Ovaj iznos, prema srednjem kursu NBS na dan preinačenja tužbe, predstavlja dinarsku protiv-vrednost ispod 40.000 evra

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe, to je Vrhovni sud, primenom člana 403. stav 3. ZPP, našao da revizija tuženog nije dozvoljena.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 413. ZPP Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković