.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 196/2021
24.03.2022. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Marine Milanović i Dragane Boljević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Vojna Marinel, advokat iz ..., protiv tuženog „Kablovska BK“ D.O.O. iz Banatskog Karlovca, čiji je punomoćnik Josip Caran, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3447/17 od 12.06.2020. godine, u sednici održanoj 24.03.2022. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3447/17 od 12.06.2020. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Pančevu P1 215/15 od 30.03.2017. godine, stavom prvim izreke, poništeno je kao nezakonito rešenje tuženog br. ../12 od 23.08.2012. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu i obavezan tuženi da tužioca vrati na rad. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da naknadi tužiocu štetu zbog izgubljene zarade za period od 24.08.2012. godine do 31.08.2016. godine u iznosu od 1.339.580,40 dinara, i da na ovaj iznos uplati tužiocu doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje nadležnom Republičkom fondu za penzijsko osiguranje, doprinose za zdravstveno osiguranje nadležnom Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje i doprinose za slučaj nezaposleni Nacionalnoj službi za zapošljavanje po obračunu na dan plaćanja. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 296.995,80 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od donošenja prvostepene presude do isplate.
Odlučujući o žalbi tuženog, Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž1 3447/17 od 12.06.2020. godine, kojom je u stavu prvom izreke odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu u stavu prvom i delu stava trećeg izreke kojim je tuženi obavezan da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude u delu koji se odnosi na kamatu, tako što je obavezan tuženi da tužiocu na iznos troškova parničnog postupka plati zakonsku zateznu kamatu od nastupanja uslova za izvršnost presude do isplate, dok je u delu kojim je tražena isplata zakonske zatezne kamate od presuđenja do izvršnosti, zahtev odbijen. Stavom trećim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u stavu drugom izreke, pa je stavom četvrtim obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade štete zbog izgubljene dobiti za period od 24.08.2012. godine do 31.08.2016. godine isplati iznos od 1.205.434,78 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.09.2016. godine do isplate, kao i da na navedeni iznos za tužioca uplati doprinose za socijalno osiguranje nadležnim fondovima i ustanovama. Stavom petim izreke je konstatovano da je tužba povučena u delu koji se odnosi na novčano potraživanje toplog obroka i regresa za period od 24.08.2012. godine do 31.08.2016. godine sa traženim doprinosima. Stavom šestim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 36.000,00 dinara.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalanog prava.
Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP zbog kojih se revizija može izjaviti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je radnik tuženog od 2002. godine. Kada je u februaru 2010. godine izabran novi direktor, tužilac je bio kritičan i svoje nezadovoljstvo radom direktora izražavao je pritužbama Upravnom odboru da imenovani ne dolazi na posao i da neracionalno koristi sredstva za rad. Tužiocu je rešenjem tuženog od 13.08.2010. godine prvi put otkazan ugovor o radu zbog nepoštovanja radne discipline, nepoštovanja radnog vremena i neopravdanog izostanka sa rada. Pošto je tužilac pokrenuo sudski postupak radi poništaja otkaza, rešenjem inspektora rada od 26.11.2010. godine, tuženom je naloženo da tužioca vrati na rad do okončanja sudskog postupka P1 2221/10, u sporu po toj tužbi. Međutim, ni po nalogu inspekcije rada, tužiocu nije bilo omogućeno da se vrati na rad, već je provodio vreme u kafiću, koji se nalazi pored radnih prostorija tuženog, u koje je tokom radnog dana više puta, bezuspešno pokušavao da uđe, jer nije imao ključeve. Pravosnažnom presudom Osnovnog suda u Pančevu - Sudska jedinica Alibunar P1 221/10 od 08.06.2011. godine, utvrđeno je da je tužiocu nezakonito prestao radni odnos dana 13.08.2010. godine i tuženi je obavezan da tužiocu naknadi štetu zbog izgubljene zarade.
Nakon pravnosnažnosti sudske odluke u predmetu P1 221/10, tužilac je počeo da dobija umanjenu zaradu, ali i dalje nije imao pristup radnim prostorijama. Povodom opisanih događaja, tužilac je tražio sudsku zaštitu od zlostavljanja na radu, pa je pravnosnažnom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1654/18 od 07.02.2019. godine, preinačena presuda Višeg suda u Pančevu P1 6/15 od 20.04.2016. godine, tako što je utvrđeno da je tužilac kao zaposleni kod tužene bio zlostavljan od strane direktora kao odgovornog lica u periodu od decembra 2010. godine do avgusta 2012. godine, i to svakodnevnim uskraćivanjem radnih zadataka i sredstava za rad, mogućnosti da radi, da uđe u prostorije poslodavca i evidentira svoje prisustvo na radu, kao i pretnjama da će ponovo dobiti otkaz, uz ocenu suda da se radi o težem obliku povrede prava zaposlenog zbog onemogućavanja prava na rad. Osporenim rešenjem tuženog br. ../2012 od 23.08.2012. godine, tužiocu je drugi put otkazan ugovor o radu zbog nepoštovanja radne discipline, odnosno ponašanja zbog koga ne može da nastavi rad kod poslodavca i zbog neopravdanog izostanka sa rada pre završetka radnog vremena u periodu od 17.12.2010. godine do 30.07.2012. godine.
Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u pobijanoj presudi primenjeno materijalno pravo kada je rešenje o otkazu ugovora o radu poništeno kao nezakonito i obavezan tuženi da tužioca vrati na rad, kao i da tužiocu naknadi štetu umanjenu za iznos naknade troškova regresa i toplog obroka, budući da je u tom delu tužilac povukao tužbu.
Odredbom člana 179. tačka 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/2005), propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaeze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu. Prema članu 40. Pravilnika tuženog o radu, zaposlenom se može otkazati ugovor o radu ako ne poštuje radnu disciplinu, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca (tačka 3) i ako neopravdano zakasni, ne opravda izostanak sa rada pre završetka radnog vremena ili izađe bez propusnice (tačka 12).
Tužiocu je osporenim rešenjem otkazan ugovor o radu zbog nepoštovanja radne discipline kašnjenjem, nepoštovanjem radnog vremena i neopravdanim izostankom sa rada u periodu od 17.12.2010. godine do 30.07.2012. godine. Međutim, počev od decembra 2010. godine, tužiocu je onemogućeno da radi i stiče zaradu. Takvo stanje se nije izmenilo ni nakon donošenja sudske odluke P1 221/10 od 08.06.2011. godine (tom odlukom je poništeno prvo rešenje o otkazu ugovora o radu), i trajalo je do 23.08.2012. godine, kada je osporenim rešenjem, tužiocu drugi put prestao radni odnos. Takođe, pravnosnažnom sudskom odlukom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1654/18 od 07.02.2019. godine je utvrđeno da je i istom periodu tužilac kao zaposleni pretrpeo zlostavljanje na radu od strane direktora tuženog, i to uskraćivanjem mogućnosti da radi. Shodno navedenom, zbog ponašanja poslodavca u proteklom višegodišnjem periodu do donošenja osporenog rešenja, tužilac nije mogao da obavlja poslove na kojima radi, jer mu je poslodavac uskratio prisistvo na radu, pa je izostanak sa rada u tim okolnostima bio opravdan, što isključuje krivicu za povredu radne obaveze koja je osporenim rešenjem tužiocu stavljena na teret, i takvo ponašanje se ne može okarakterisati kao povreda radne discipline, zbog čega je rešenje kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu pravilno poništeno kao nezakonito. Stoga su neosnovani i neutemeljeni navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.
S obzirom da je rešenje o otkazu ugovora o radu poništeno, tuženi je u obavezi da tužioca vrati na rad, kao i da mu nadoknadi štetu u visini izgubljene zarade za period nezakonitog prestanka radnog odnosa, saglasno članu 191. st. 1 i 2. Zakona o radu. Pri tome, visina naknade materijalne štete je utvrđena iz nalaza i mišljenja veštaka za ekonomsko – finansijsku oblast, uz korekciju od strane drugostepenog suda umanjenjem za visinu troškova regresa i toplog obroka.
Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća - sudija
Slađana Nakić Momirović,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
