Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene na određeno vreme počev od 2010. godine, na poslovima ..., a osporenim rešenjem od 27.01.2017. godine otkazan mu je ugovor o radu na osnovu odredbe člana 179. stav 2. tačka 1 i tačka 5. i stav 3. tačka 1. i 8. Zakona o radu, zbog više učinjenih povreda radnih obaveza i nepoštovanja radne discipline. Imajući u vidu opis poslova radnog mesta tužioca i njegovo radno iskustvo, odnosno da je bio upoznat sa obaveznim procedurama poslovanja kod tužene, sudovi su utvrdili da po istim tužilac nije kontinuirano postupao, da je svojim svesnim propuštanjem dužnog činjenja učinio povredu radne obaveze propisane zakonom i opštim aktom tužene, kao i da je svojim odnosom prema poslu i radnim obavezama ispoljio nemarno i nesavesno postupanje, odnosno nekorektan i neprofesionalan odnos prema poslodavcu i kolegama, koje ponašanje predstavlja povredu procedure i pravila tužene.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužilac svojom krivicom učinio povrede radnih obaveza koje su mu osporenim rešenjem stavljene na teret, iz čega proizlazi da je isto zakonito, doneto i potpisano od strane ovlašćenih lica, pa su tužbeni zahtev odbili kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog suda nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava odbili tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan, a za svoje odluke dali su jasne i valjane razloge koje prihvata i na koje upućuje ovaj sud.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede parničnog postupka iz člana 407. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti. Drugostepeni sud nije propustio da primeni, niti je nepravilno primenio odredbe procesnog zakona, što je bilo ili je moglo biti od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane presude.

Odredbom člana 192. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 75/14), propisano je da o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa odlučuje u pravnom licu – nadležni organ kod poslodavca, odnosno lice utvrđeno zakonom ili opštim aktom poslodavca ili lice koje oni ovlaste, a stavom 2. da se ovlašćenje iz stava 1. ovog člana daje u pisanom obliku.

Prema odredbi člana 24. stav 3. tačka 20. Statuta tužene, izvršni odbor banke odlučuje o radnopravnim pitanjima zaposlenih u banci u skladu sa propisima kojima se uređuje radni odnos i aktima banke iz ove oblasti, osim o pitanjima u vezi politike zarade i ostalih primanja zaposlenih u banci. Odredbom člana 44. stav 3. Statuta, predviđeno je da pri zaključivanju pravnih poslova i preduzimanju pravnih radnji iz delokruga izvršnog odbora, predsednik izvršnog odbora banke dužan je da obezbedi potpis najmanje jednog člana tog odbora, a stavom 5. da predsednika izvršnog odbora u slučaju odsutnosti zamenjuje jedan od članova izvršnog odbora, na osnovu pisanog punomoćja koje daje predsednk izvršnog odbora, uz potpis još jednog člana izvršnog odbora.

Odredbom člana 127. stav 1. Kolektivnog ugovora tuženog od 12.11.2014. godine, predviđeno je da o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa zaposlenih kod poslodavca odlučuje predsednik izvršnog odbora u skladu sa zakonom, statutom, ovim ugovorom, drugim aktima poslodavca i ugovorom o radu, da predsednik izvršnog odbora može ovlastiti zaposlenog kod poslodavca da odlučuje o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa, kao i da se ovlašćenje daje u pisanom obliku.

U kontekstu navedenih materijalno-pravnih odredbi, izuzetak od obaveze iz člana 192. Zakona o radu da direktor odlučuje o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa, odnosi se na poslovanje banaka zbog njihove specifične organizacije i načina upravljanja, te kod njih o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa odlučuje izvršni odbor banke u skladu sa propisima kojima se uređuje radni odnos i aktima same banke. Ovo proizlazi i iz člana 1. Zakona o bankama kojim je, između ostalog, predviđeno da banke nemaju direktora, već u njima postoje upravni i izvršni odbori kao organi upravljanja. Predsednik izvršnog odbora banke je ono lice po članu 192. Zakona o radu koje odlučuje o radno pravnom statusu zaposlenih. Znači u ovoj radnoj sredini izvršnom odboru u banci poverena su odlučivanja o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa, s tim što se ovo ovlašćenje, u skladu sa zakonom, može preneti na drugog.

U konkretnom slučaju osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu potpisali su BB direktor sektora poslova sa malim i srednjim preduzećima i javnim sektorom, dok VV direktor službe ljudskih resursa čije su ime i prezime i službena funkcija odštampani na kraju rešenja, nije potpisala rešenje, već je za nju rešenje potpisao GG, zaposlen kod tužene, po ovlašćenju VV od 01.01.2013. godine.

Odlukom tužene o ovlašćenjima za potpisivanje br. ... od 10.07.2012. godine, članom 26. regulisano je pitanje ovlašćenja za odlučivanje o pojedinačnim pravima, obavezama i odgovornosti zaposlenih i to pod A. Za zaposlene u svim sektorima/službama i to za, između ostalog, donošenje rešenja i zaključenje sporazuma kojima se otkazuje ugovor o radu odnosno prestaje radni odnos zaposlenih ovlašćeni su nadležni direktori sektora i službi sa direktorom Sektora ljudskih resursa. Iz ovlašćenja od 01.01.2013. godine datog od strane VV – direktora Sektora ljudskih resursa utvrđeno je da je istim ovlašćen GG zaposlen kod tužene, da može u slučaju odsutnosti ili sprečenosti direktora Sektora ljudskih resursa, u ime i za račun društva „Erste bank“ AD Novi Sad da odlučuje o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa, te da potpisuje otkaze ugovora o radu, rešenja o udaljenju sa rada i dr. Ovlašćenje je dato na osnovu čl. 76. Zakona o bankama, čl. 25. i 44. Statuta tužene, čl. 192. Zakona o radu i čl. 3. tačka 3.3 Odluke tužene o ovlašćenjima za ptpisivanje br. ... od 10.07.2012. godine. Iz ovlašćenja od 01.01.2013. godine datog od strane predsednika IO i člana IO tužene utvrđeno je da je istim ovlašćen GG zaposlen kod tužene, da može u slučaju odsutnosti ili sprečenosti direktora Sektora ljudskih resursa, u ime i za račun društva „Erste bank“ AD Novi Sad da odlučuje o svim pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa, te između ostalog da potpisuje otkaze ugovora o radu, rešenja o udaljenju sa rada i dr. Ovlašćenje je dato na osnovu čl. 76. Zakona o bankama, čl. 25. i 44. Statuta tužene, čl. 192. Zakona o radu i čl. 3. tačke 3.3. Odluke tužene o ovlašćenjima za potpisivanje br. ... od 10.07.2012. godine.

Nižestepeni sudovi su na osnovu navedenih odluka i ovlašćenja pravilno zaključili da su kao donosioci osporenog rešenja u istom navedeni BB, direktor Sektora poslova sa malim i srednjim preduzećima i VV direktor Sektora ljudskih resursa, kao lica koja su za to ovlašćena odlukom tužene o ovlašćenjima za potpisivanje br. ... od 10.07.2012. godine. Kao drugi potpisnik na osporenom rešenju sa BB stoji potpis GG, koji je osporeno rešenje potpisao umesto VV i to na osnovu ovlašćenja od 01.01.2013. godine datog od strane VV – direktora Sektora ljudskih resursa, kao i na osnovu ovlašćenja od 01.01.2013. godine datog od strane predsednika IO i člana IO tužene, pa su revizijski navodi da je sporno rešenje potpisano od strane neovlašćenog lica GG neosnovani i bez uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane drugostepene presude.

Neosnovani su i revizijski navodi da je pobijana drugostepena presuda doneta pogrešnom primenom materijalnog prava zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Po oceni Vrhovnog suda pravilno je pobijanim nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo kada je odbijen tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanju na rad, s obzirom da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi iz člana 179. stav 2. tačka 1. i 5. i stav 3. tačka 1. i 8. Zakona o radu zbog više učinjenih povreda radnih obaveza i nepoštovanja discipline od strane tužioca, učinjenih njegovom krivicom, detaljno opisani u nižestepenim presudama. Pre donošenja osporenog rešenja tužilac je upozoren na razloge za otkaz ugovora o radu, čime mu je omogućeno da se o njima izjasni shodno članu 180. Zakona o radu (što tužilac nije učinio) pa je osporeno rešenje doneto u proceduri propisanoj Zakonom, kako su to pravilno utvrdili nižestepeni sudovi. Kako je tužiocu zakonito otkazan ugovor o radu, tužena nije u obavezi da tužioca vrati na rad shodno članu 191. stav 1. Zakona o radu, zbog čega je pravilno odbijen i zahtev tužioca za reintegraciju.

Kako se ni ostalim revizijskim navodima ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, revizija tužioca je odbijena kao neosnovana i odlučeno je kao u izreci primenom člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković