Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužene za naknadu troškova prvostepenog postupka.

Tužilja je protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava u smislu odredbe člana 403. stav 2. tačka 3) i člana 407. stav 1. tačka 4) Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14) – u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti. U postupku po žalbi, drugostepeni sud nije propustio da primeni niti je nepravilno primenio odredbe procesnog zakona, što je bilo ili moglo biti od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je na osnovu rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova br. 112-151-129/2000 od ...2000. godine primljena u radni odnos na neodređeno vreme u Ministarstvu unutrašnjih poslova RS – Uprava ... u svojstvu ... od 15.06.2000. godine, a počev od 22.12.2000. godine raspoređena na radno mesto ... u stanici pogranične policije ..., u činu mlađeg vodnika. Nakon završene Beogradske poslovne škole, rešenjem od 20.07.2005. godine, tužilja je raspoređena na radno mesto šefa u stanici pogranične policije ..., u činu mlađeg zastavnika. Tužilja je dana 15.09.2005. godine završila studije na Fakultetu za uslužni biznis, na smeru menadžment u Sektoru finansijskih usluga, i stekla je stručni naziv diplomirani ekonomista. Dopisom od 17.05.2007. godine, načelnik Uprave granične policije je obavešten da Sektor finansija, ljudskih resursa i zajedničkih poslova Uprave granične policije nije u mogućnosti da donese rešenje za premeštaj tužilje na radno mesto poslovi ... u Odeljenju za ..., s obzirom da u postupku akreditacije tek treba da bude preciziran stručni naziv koji je tužilja stekla na Fakultetu za uslužni biznis. Rešenjem MUP – Direkcija policije od 25.03.2010. godine tužilja je premeštena sa radnog mesta ... u stanici granične policije ... na radno mesto poslovi ... u Odeljenju za ... Uprave granične policije, počev od 01.04.2010. godine u zvanju samostalni policijski inspektor.

Prvostepeni sud je na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja zaključio da je tužbeni zahtev tužilje osnovan. Smatra da su u momentu podnošenja predloga za premeštaj tužilje od 16.05.2007. godine na radno mesto poslovi kontrole preduzetih mera prema strancima u višem zvanju, bili ispunjeni uslovi za donošenje rešenja o premeštaju, a da obrazloženje Uprave za ljudske resurse da je potrebno da u postupku akreditacije bude preciziran stručni naziv koji je tužilja stekla, nije u skladu sa članom 127. Zakona o visokom obrazovanju i autentičnim tumačenjem Narodne skupštine Republike Srbije, prema kom članu i tumačenju je tužilja mogla da koristi stečeni stručni naziv. Stoga nalazi, da je tuženi organ odbijanjem da donese rešenje o premeštaju tužilje u situaciji kada su bili ispunjeni uslovi da se tužilja rasporedi na drugo radno mesto u višem zvanju, postupio nezakonito, čime je tužilji pričinjena šteta u visini razlike u plati koju bi ostvarila u višem zvanju i koeficijentu da je bila premeštena na radno mesto poslovi ... Kod navedenog, prvostepeni sud je obavezao tuženu da tužilji naknadi prouzrokovanu štetu u visini koju je utvrdio iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka, na koji stranke nisu imale primedbe i u skladu sa kojim je tužilja konačno opredelila tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u stavu prvom i drugom izreke i odbio tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan. Navodi da u konkretnom slučaju nadležni rukovodilac, po predlogu Uprave granične policije za premeštaj tužilje od 16.05.2007. godine, nije doneo rešenje o njenom premeštaju na predloženo radno mesto. U momentu kada je tužilja završila studije i stekla diplomu Fakulteta za uslužni biznis, ovaj fakultet bio je u postupku akreditacije stručnog naziva koji stiče lice po završetku studijskog programa ovog fakulteta, pa da je pogrešan zaključak prvostepenog suda da su bili ispunjeni uslovi za donošenje rešenja o premeštaju tužilje u više zvanje. Kako se u postupku akreditacije utvrđuje da li su ispunjeni uslovi da se stečeni stručni naziv na odgovarajućim studijama prizna, to ocenjuje da pre okončanja postupka akreditacije stručnog naziva koji je steklo lice po završetku studijskog programa na Fakultetu za uslužni biznis, nije mogao biti utvrđen ni odgovarajući stručni naziv koji je tužilja stekla nakon što je završila studije na ovom fakultetu. Stoga nalazi da nisu bili ispunjeni uslovi za premeštaj tužilje na radno mesto u višem zvanju, kako proizlazi iz dopisa Uprave za ljudske resurse od 17.05.2007. godine. Sledom navedenog, smatra da nije bilo mesta ni primeni člana 127. Zakona o visokom obrazovanju i autentičnog tumačenja Narodne skupštine. Zaključuje da odbijanje donošenja rešenja o premeštaju tužilje u više zvanje ne predstavlja nezakonito postupanje tuženog, kako pogrešno nalazi prvostepeni sud, pa je prvostepenu presudu preinačio u stavu prvom izreke i odbio tužbeni zahtev.

Tužilja tužbom potražuje naknadu štete, koju je pretrpela jer na predlog Uprave granične policije od 16.05.2007. godine nije raspoređena na radno mesto poslovi ... u Odeljenju za ... Uprave granične policije za koje je ispunjavala uslove u skladu sa uverenjem o stečenom visokom obrazovanju od 27.09.2005. godine, već je sve do 18.11.2010. godine bila raspoređena na radnim mestima sa manjom zaradom po osnovu niže stručne spreme i nižeg zvanja. Dakle, tužilja smatra da joj za period od 18.11.2007. do 18.11.2010. godine pripada pravo na isplatu razlike zarade između zarade koju bi ostvarivala na radnom mestu na koje nije raspoređena u skladu sa svojom stručnom spremom i zarade ostvarene na radnim mestima na kojima je u utuženom periodu obavljala poslove i zadatke na osnovu rešenja nadležnih organa koje nije osporavala.

Odredbom člana 127. stav 2. Zakona o visokom obrazovanju („Službeni glasnik RS“ broj 76/2005) propisano je da lice koje je steklo, ili stekne odgovarajući akademski, stručni ili naučni naziv (u daljem tekstu: naziv) prema propisima koji su važili do stupanja na snagu ovog zakona zadržava pravo na njegovo korišćenje u skladu sa propisima prema kojima ih je steklo. Lice iz stava 1. ovog člana može tražiti od visokoškolske ustanove u kojoj je steklo naziv da mu u postupku i pod uslovima propisanim opštim aktom visokoškolske ustanove, a u skladu sa kriterijumima za usklađivanje stečenih naziva koje propisuje Konferencija univerziteta, odnosno Konferencija akademija stručnih studija, utvrdi da ranije stečeni naziv odgovara nekom od naziva iz člana 95. ovog zakona (stav 4). U skladu sa članom 131. Zakona o visokom obrazovanju, ovaj zakon je stupio na snagu 10.09.2005. godine.

Odredbom člana 148. Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“ broj 101/05) propisano je da zbog potrebe službe policijski službenik može biti premešten na drugo radno mesto, u skladu sa njegovom stručnom spremom i radnim sposobnostima, u istoj ili drugoj organizacionoj jedinici, u istom ili drugom mestu rada, a u skladu sa radnopravnim propisima i propisima o državnim službenicima.

Prema odredbi člana 169. Zakona o policiji, na položaj, dužnosti, prava i odgovornosti zaposlenih u ministarstvu primenjuju se propisi o radnim odnosima u državnim organima, ako ovim zakonom i propisima donetim na osnovu ovog zakona nije drugačije određeno.

Odredbom člana 140. st. 1. i 4. Zakona o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“ br. 79/05... 116/08) propisano je da o pravima i dužnostima državnog službenika odlučuje rukovodilac rešenjem, ako ovim ili drugim propisom nije drugačije određeno, a da se pri odlučivanju o pravima i dužnostima državnog službenika primenjuje zakon kojim se uređuje opšti upravni postupak, izuzev kod odlučivanja o odgovornosti za štetu.

Odredbom člana 7. stav 1. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“ br. 62/06... 99/14 i 95/18) propisano je da se osnovna plata određuje množenjem koeficijenta sa osnovicom za obračun i isplatu plate.

Prema odredbi člana 14. navedenog zakona, koeficijent se određuje rešenjem (stav 1). Rešenjem o koeficijentu određuje se platna grupa u kojoj se nalazi radno mesto, broj platnog razreda i visina koeficijenta (stav 2).

Imajući u vidu navedeno, pravilno je nalaženje drugostepenog suda da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje, pogrešno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev tužilje, zbog čega je osnovano preinačio prvostepenu presudu tako što je tužbeni zahtev tužilje odbio kao neosnovan. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju nije postojala obaveza tuženog organa da po predlogu Uprave granične policije od 16.05.2007. godine, tužilju automatski premesti na drugo slobodno radno mesto u skladu sa njenom stručnom spremom. Ovo stoga što policijski službenik zbog potrebe službe može biti premešten na drugo radno mesto u smislu citirane odredbe člana 148. Zakona o policiji, ali ovom odredbom nije propisana obaveza organa da izvrši premeštaj. Tužilja za utuženi period ne može potraživati razliku u plati za radno mesto na koje nije bila raspoređena rešenjem rukovodioca i poslove koje nije obavljala. Pored toga, u momentu kada je tužilja završila studije i stekla diplomu Fakulteta za uslužni biznis, ovaj fakultet bio je u postupku akreditacije, a pogrešno je i pozivanje prvostepenog suda na odredbu člana 127. st. 1. i 2. Zakona o visokom obrazovanju koji je stupio na snagu 10.09.2005. godine i autentično tumačenje Narodne Skupštine Republike Srbije, jer tužilja ne spada u krug lica koja su stekla odgovarajući akademski, stručni ili naučni naziv prema propisima koji su važili do stupanja na snagu ovog zakona, s obzirom na to da je diplomirala na Fakultetu za uslužni biznis 15.09.2005. godine, nakon stupanja na snagu Zakona o visokom obrazovanju iz 2005. godine.

Sledom izloženog, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tužilje odbijena kao neosnovana, u smislu člana 153. stav 1. ZPP, odbijen je i zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić