Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3178/18 od 10.12.2018. godine, stavom prvim izreke prvostepena presuda je delimično preinačena u usvajajućem delu tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim su tužioci tražili da se obaveže tužena da isplati na ime razlike između isplaćene i pripadajuće osnovne zarade za period od 01.01.2014. godine do 31.08.2014. godine i 01.01.2014. godine do 01.02.2016. godine i to: tužiocu AA 19.176,22 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 13.03.2018. godine pa do isplate, te na ime obračunate zakonske zatezne kamate 9.472,59 dinara i na ime razlike između isplaćenog i pripadajućeg dodatka – uvećanja na platu za rad u smenama 182.347,08 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 13.03.2018. godine pa do isplate, te na ime obračunate zakonske zatezne kamate 69.415,25 dinara i tužiocu BB 19.352,53 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 13.03.2018. godine pa do isplate, te na ime obračunate zakonske zatezne kamate 9.562,40 dinara i na ime razlike između isplaćenog i pripadajućeg dodatka – uvećanja na platu za rad u smenama 183.290,94 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 13.03.2018. godine pa do isplate, te na ime obračunate zakonske zatezne kamate 69.895,06 dinara. Stavom drugim izreke određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove prvostepenog postupka. Stavom trećim izreke odbijena je žalba tužene u preostalom delu i prvostepena presuda potvrđena u preostalom usvajajućem delu. Stavom četvrtim izreke obavezani su tužioci da tuženoj naknade troškove drugostepenog postupka od 18.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je dostavila odgovor na reviziiju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka, zbog kojih se, primenom člana 407. stav 1. ZPP, revizija može izjaviti.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužioci su u radnom odnosu kod tužene u Upravi granične policije Regionalni centar prema BiH i u spornom periodu radili su u smenama u kontinuitetu sa utvrđenim rasporedom smena po sistemu 12-24-12-48, odnosno 12 sati rada, 24 sata odmora, potom 12 sati rada, pa 48 sati odmora i na taj način su rad obavljali u dve smene. Prema nalazu veštaka, tužiocima je u utuženom periodu isplaćena osnovna plata u nižem iznosu od 75% od prosečne mesečne zarade po zaposlenom u privredi Republike Srbije, na osnovu čega je utvrdio visinu manje isplaćene osnovne plate tužiocu AA u utuženom iznosu od 19.176,22 dinara, a tužiocu BB od 19.352,53 dinara, pri čemu je obračunao i zakonsku zateznu kamatu na ove iznose. Prema nalazu veštaka, utvrđeno je i da je uvećanje plate za smenski rad tužilaca vrednovano kroz koeficijent 0,145 od osnovice, da takvo uvećanje ne odgovara uvećanju plate od 28,6%, na osnovu čega je utvrdio visinu razlike između isplaćene i pripadajuće uvećane plate tužiocima za rad u smenama u spornom periodu i to tužiocu AA u utuženom iznosu od 182.347,08 dinara, a tužiocu BB od 183.290,90 dinara pri čemu je obračunao i zakonsku zateznu kamatu na ove iznose.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da nisu realizovana sva odobrena sredstva predviđena za plate i dodatke zaposlenih u javnom sektoru za 2013. godinu, te da je tužena tužiocima u spornom periodu isplaćivala manju zaradu od pripadajuće, kao i manji dodatak – uvećanje na platu za rad u smenama.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijanom odlukom, drugostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava preinačio prvostepenu presudu i delimično odbio tužbeni zahtev, osnovano nalazeći da se Kolektivnim ugovorom ne može utvrđivati osnovica za obračun plate policijskih službenika ukoliko to nije zakonom propisano u smislu člana 56. Zakona o budžetskom sistemu, te da obaveze koje preuzimaju direktni ili indirektni korisnici budžeta moraju odgovarati aproprijaciji koja im je odobrena za tu namenu u toj budžetskoj godini saglasno članu 54. Zakona o budžetskom sistemu, kao i da je za zasnivanje finansijske obaveze tokom 2013. godine zahtevana saglasnost Ministarstva finansija po odredbi člana 27e Zakona o budžetskom sistemu, koja saglasnost nije dobijena. Drugostepeni sud je neosnovanim ocenio i tužbeni zahtev kojim su tužioci tražili isplatu razlike uvećane zarade po osnovu smenskog rada obračunate uz uvećanje od 28,6 % od osnovne plate nalazeći da im je smenski rad u skladu sa odredbom člana 147a Zakona o policiji i odredbama Pravilnika o platama zaposlenih u MUP-u već vrednovan kroz dodatni koeficijent koji je integrisan u ukupan koeficijent za obračun i isplatu plate.

Naime, 08.12.2011. godine stupio je na snagu Zakon o izmenama i dopunama Zakona o policiji („Sl. glasnik RS“, br. 92/11, kojim su izmenjene odredbe Zakona o policiji „Sl. glasnik RS“ br.101/05, ... 92/11 i 64/15, a koje su bile na snazi i u spornom periodu), tako što je, između ostalih, dodata i odredba člana 147a, kojom su određeni slučajevi u kojima zaposleni imaju pravo na dodatak na platu. Tačkom 3. ovog člana, određeno je da pravo na ovaj dodatak imaju i zaposleni za rad u smeni, u visini 28,6% od osnovne plate, ali samo ako rade na poslovima na kojima se smenski rad uvodi povremeno.

Odredbom člana 11. stav 1. tačka 6. i 7. Pravilnika o platama zaposlenih u MUP-u (koji se primenjivao do 24.09.2014. godine) propisano je da zaposleni ima pravo na dodatak na platu za smenski rad u slučaju da on nije vrednovan kroz koeficijent plate, u skladu sa PKU za policijske službenike i Zakonom o policiji.

Navedena zakonska odredba je jasna i ima imperativan karakter, pa Vrhovni kasacioni sud nalazi da pravilno drugostepeni sud zaključuje da pravo na uvećanje od 28,6% od osnovne plate imaju samo zaposleni koji nemaju kontinuirani rad u smenama, već u smenama rade samo povremeno. Njima se ovo uvećanje plate obračunava za svaki sat rada u smeni upravo iz razloga što im ovaj dodatak nije uzet u obzir prilikom vrednovanja poslova radnog mesta, zbog čega nije uračunat ni u ukupni koeficijent za obračun plate. Nasuprot njima, zaposlenima kod tužene, koji u kontinuitetu rade u smenama, u ukupan koeficijent za obračun i isplatu plate već je integrisan i koeficijent za rad u smenama, u visini od 0,145, zbog čega nema uslova i za uvećanje od 28,6% po istom osnovu.

Naime, neredovnost u radu na nekim radnim mestima kod tužene predstavlja stalni uslov rada, što je tim zaposlenima vrednovano kroz koeficijent za obračun plate, dok na nekim mestima to nije stalni uslov rada već se uvodi povremeno, što znači da ni zaposleni na tim radnim mestima nisu u istom položaju. Imajući ovo u vidu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se revizijom neosnovano ukazuje da su tužioci, kao i ostali zaposleni kojima je rad u smenama redovan način rada, stavljeni u neravnopravan položaj u odnosu na zaposlene koji u smenama rade povremeno, jer oni nisu u istoj situaciji niti u istom položaju kako po načinu rada, tako ni u pogledu načina određivanja ukupnog koeficijenta za obračun plate, pa se u takvoj situaciji ne može govoriti o povredi prava zaposlenih na jednaku zaradu za isti rad ili rad iste vrednosti koju ostvaruju kod istog poslodavca, jer im ni rad odnosno način rada nije isti.

Neosnovano je ukazivanje revidenata na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda, te da je tužiocima povređeno pravo koje imaju po osnovu člana 8. stav 2. Zakona o radu da se opštim aktom mogu utvrditi veća prava i povoljniji uslovi rada od utvrđenih zakonom. Član 23. stav 1. posebnog Kolektivnog ugovora propisuje najnižu osnovicu za obračun plata policijskih službenika u visini od 75% od prosečne mesečne zarade po zaposlenom u privredi Republike Srbije pod uslovom da odobrena sredstva u budžetu namenjena za plate omogućavaju utvrđivanje takve osnovice. U suprotnom Vlada može utvrditi nižu osnovicu za obračun plata policijskih službenika u skladu sa odobrenim sredstvima u visini osnovice određene za profesionalna vojna lica. Postojanje u budžetu neutrošenih sredstava za plate ne znači da je ispunjen uslov za obračun osnovice u smislu člana 23. stav 1. posebnog Kolektivnog ugovora. Ovo sa razloga što se preostala sredstva odnose na sve zaposlene u javnom sektoru, te imajući u vidu i visinu izdataka potrebnih da se svim policijskim službenicima osnovica za obračun plata odredi na isti način. Stoga je pravilno drugostepeni sud primenio Zakon o budžetskom sistemu koji propisuje da se direktni i indirektni korisnici budžeta moraju kretati u okviru granica odobrenih sredstava za odgovarajuću namenu. To nije u suprotnosti ni sa odredbom posebnog Kolektivnog ugovora o određivanju minimalne osnovice za obračun plata policijskih službenika koja se primenjuje pod uslovom da odobrena sredstva u budžetu to omogućavaju.

Imajući u vidu izneto, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odbio reviziju tužilaca, kao neosnovanu, odnosno odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odluka o zahtevima stranaka za naknadu troškova postupka po reviziji, sadržana u stavu drugom izreke, doneta je primenom člana 165. stav 1. u vezi članova 153. i 154. Zakona o parničnom postupku. Revizija tužilaca je odbijena, pa zato tužioci nemaju pravo na naknadu troškova postupka po tom vanrednom pravnom leku, a troškovi odgovora tužene na reviziju tužilaca, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, nisu bili neophodni za vođenje ove parnice.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić