O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1039/17 od 09.06.2020. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezan tuženi da mu na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade, za period od 01.03.2014. do 01.02.2015. godine, isplati opredeljene mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, kao i da na dosuđene iznose nadležnom RF PIO na ime tužioca uplati pripadajuće doprinose po osnovu penzijskog i invalidskog osiguranja, a u skladu sa važećim osnovicama za obračun doprinosa u trenutku uplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 125.300,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti pa do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2737/20 od 29.01.2021. godine, odbijena je, kao neosnovana, žalba tuženog i potvrđena navedena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Imajući u vidu različitu sudsku praksu u istoj činjničnoj i pravnoj situaciji izraženu u presudama na koje je revident ukazao, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011…18/2020, u daljem tekstu: ZPP) da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, pa je radi ujednačavanja sudske prakse doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tuženog osnovana.

U drugostepenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stava 2. tačke 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu u privrednom društvu „Kolubara Metal“ d.o.o. Vreoci koje je do 31.12.2013. godine bilo pravno lice, kada je prestalo statusnom promenom – pripajanjem privrednom društvu RB „Kolubara“ d.o.o. koje je prestalo statusnom promenom pripajanja od 01.07.2015. tuženom JP “Elektroprivreda Srbije“ Beograd. U periodu na koji se potraživanje odnosi, tužilac je bio zaposlen kod pravnog prethodnika tuženog, RB Kolubara doo, koji je prema zaposlenima iz PD „Kolubara Metal“ doo primenjivao opšte akte poslodavca prethodnika, te je ovde tužiocu zaradu obračunavao i isplaćivao primenom manje vrednosti radnog časa u odnosu na vrednosti radnog časa za obračun zaade zaposlenima u RB Kolubara doo, na osnovu Sporazuma o utvrđivanju vrednosti radnog časa koji su zaključivani sa sindikalnom organizacijom, dok nije donet Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta ogranak „Kolubara Metal“ kojim su radna mesta u tom ogranku vrednovana istim koeficijentima za obračun zarada kao i u ostalim ograncima koji posluju u sastavu tuženog, a zatim je u februaru mesecu 2015. godine jedinstveno utvrđena cena rada za sve zaposlene kod tuženog stupanjem na snagu novog Posebnog kolektivnog ugovora za JP „Elektroprivreda Srbije“. U periodu od 01.01.2014. do 01.02.2015. godine, vrednost radnog časa za zaposlene ogranku „Kolubara Metal“ utvrđivana je za svaki mesec na osnovu sporazuma zaključenih između direktora tuženog poslodavca sledbenika i Sindikalne organizacije „Kolubara“ čiji je član Sindikalna organizacija „Kolubara Metal“, odnosno između direktora tuženog i Sindikalne organizacije „Kolubara Metal“. Tužilac na ime naknade štete potražuje pojedinačne mesečne iznose, utvrđene iz nalaza i mišljenja veštaka, koji predstavljaju razliku između zarade koju je ostvarivao kao zaposleni u ogranku „Kolubara Metal“ u periodu od marta 2014. godine zaključno sa januarom 2015. godine, u odnosu na zaradu zaposlenih u drugim ograncima RB „Kolubara“.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenjujući članove 104. stav 2. i 3. i 150. Zakona o radu, član 32. i 33. Kolektivnog ugovora iz 2012. godine, zaključili da je poslodavac sledbenik, imao mogućnost da izmeni opšte akte i kolektivni ugovor i izjednači koeficijente za radna mesta, te na taj način ispuni zakonsku obavezu da zaposlenima isplaćuje jednaku zaradu za isti rad, kao što je to učinio nakon utuženog perioda, pa da shodno tome tužilac ima pravo na naknadu štete zbog manje isplaćene zarade za utuženi period od marta 2014. zaključno sa januarom 2015. godine. Posebno nižestepeni sudovi nalaze da su bez opravdanog razloga zaposleni iz pripojenog privrednog društva stavljeni u neravnopravan položaj u odnosu na druge zaposlene kod poslodavca, čime je, suprotno pravilima iz čl. 18., 19. i 20. Zakona o radu, izvršena njihova diskriminacija po osnovu prava na isplatu zarade prema vrednosti radnog časa određenog za druge zaposlene.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda osnovano se revizijom tuženog ukazuje da su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenili materijalno pravo.

Prema odredbi člana 150. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05... 75/14), poslodavac sledbenik dužan je da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka: 1) istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika; 2) kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor.

Odredbom člana 33. stav 1. Kolektivnog ugovora „Kolubara Metal“ predviđeno je da se vrednost radnog časa za tekuću godinu utvrđuje za svaki mesec u visini vrednosti radnog časa za najjednostavniji rad, koji se primenjuje kod osnivača PD RB „Kolubara“ d.o.o. Lazarevac, a eventualnu veću vrednost, ugovorne strane mogu sporazumno naknadno utvrditi. Prema stavu 3. istog člana, ako se u toku kalendarske godine bitno promene okolnosti na osnovu kojih je utvrđena vrednost radnog časa za najjednostavniji rad, ugovorne strane će ga sporazumno promeniti.

U konkretnom slučaju, nakon izvršene statusne promene pripajanja PD „Kolubara Metal“ d.o.o. tuženom PD RB „Kolubara“ d.o.o, poslodavac sledbenik je shodno odredbi člana 11. Ugovora o pripajanju, na zaposlene pripojenog preduzeća primenjivao opšte akte „Kolubare Metal“ d.o.o. još godinu dana, u periodu od 01.01.2014. do 01.02.2015. godine, u skladu sa članom 150. Zakona o radu. Odredbom člana 33. stav 3. Kolektivnog ugovora „Kolubara Metal“, koji je tuženi kao poslodavac sledbenik nastavio da primenjuje u navedenom periodu bio je uređen način određivanja vrednosti radnog časa zaposlenih u slučaju promenjenih okolnosti. Vrednost radnog časa zaposlenih u Ogranku „Kolubara Metal“ je utvrđivana za svaki pojedinačan mesec u spornom periodu na osnovu saglasnih izjava predstavnika zaposlenih u sindikatu i direktora tuženog poslodavca sledbenika, a ovako zaključene sporazume niko nije osporavao u odgovarajućem postupku, pa oni proizvode pravno dejstvo. Nižestepeni sudovi zaključuju da vrednost radnog časa nije mogla biti sporazumno utvrđivana nakon pripajanja tuženom u toku 2014. godine. Ovakav pravni stav nije prihvatljiv jer je poslodavac prethodnik imao ovlašćenje da, u periodu kada je samostalno poslovao, utvrđuje vrednost radnog časa za svoje zaposlene, te je u skladu sa članom 150. Zakona o radu, tuženi kao poslodavac sledbenik bio dužan da najmanje godinu dana nakon pripajanja primenjuje kolektivni ugovor poslodavca prethodnika – što znači i odredbu člana 33. stav 3. tog opšteg akta, osim ako pre isteka tog roka kod poslodavca sledbenika nije zaključen novi kolektivni ugovor. Obavezna primena opšteg akta poslodavca prethodnika od strane poslodavca sledbenika u periodu od najmanje godinu dana može dovesti do toga da zaposleni kod poslodavca prethodnika u tom periodu ostvaruju manju ili veću zaradu od zaposlenih kod poslodavca sledbenika. Koeficijenti i vrednost radnog časa svih zaposlenih kod tuženog koji obavljaju iste poslove normativno su izjednačeni u januaru 2015. godine izmenama odluka o koeficijentima, odnosno u februaru mesecu iste godine stupanjem na snagu Posebnog kolektivnog ugovora JP „Elektroprivreda Srbije“. Neprihvatljivo je stanovište nižestepenih sudova da su zaposleni iz pripojenog društva stavljani u neravnopravan položaj u odnosu na druge zaposlene kod tuženog, te da je time, suprotno pravilima iz čl. 18, 19. i 20. Zakona o radu, izvršena njihova diskriminacija po osnovu prava na isplatu zarade. Za postojanje diskriminacije u smislu navedenih odredaba Zakona o radu neophodno je da se zaposleni stavi u nepovoljniji položaj u odnosu na druga zaposlena lica u istoj ili sličnoj situaciji s obzirom na neko lično svojstvo. Tužilac i drugi zaposleni u pripojenom privrednom društvu, s obzirom na napred izneto, nisu bili stavljeni u nepovoljniji položaj u pogledu prava na zaradu u toku 2014. godine, niti se zaposlenje u ogranku „Kolubara Metal“ može smatrati ličnim svojstvom.

Imajući u vidu sve navedeno, pogrešno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev i obavezali tuženog da tužiocu isplati na ime naknade štete razliku zbog manje isplaćene zarade za period od marta 2014. do kraja januara 2015. godine, usled čega su nižestepene presude preinačene i tužbeni zahtev tužioca odbijen, kao neosnovan.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Prema konačnom uspehu tuženog u sporu, primenom čl. 153., 154. i 163. ZPP, tuženom pripada pravo na naknadu troškova prvostepenog, drugostepenog i revizijskog postupka, i to na ime troškova za taksu na odgovor na tužbu u iznosu od 1.400,00 dinara, za taksu na žalbu i na odluku po žalbi u iznosu od po 2.800,00 dinara, za sastav revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, taksu na reviziju u iznosu od 5.600,00 dinara i revizijsku odluku u iznosu od 8.400,00 dinara, što sve ukupno iznosi 33.000,00 dinara, sve odmereno prema Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Tarifi iz Zakona o sudskim taksama, zbog čega je primenom člana 165. stav 2. ZPP odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić