U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca R.H. iz B.T., čiji je punomoćnik Č.M., advokat iz B.T., protiv tužene P.P.-T. AD B.T., radi poništaja rešenja, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1421/15 od 28.08.2015. godine, u sednici održanoj 08.06.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1421/15 od 28.08.2015. godine, tako što se odbija žalba tužene i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Subotici, Sudska jedinica Bačka Topola, P1 424/14 od 24.03.2015.godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Subotici, Sudska jedinica Bačka Topola, P1 424/14 od 24.03.2015. godine, usvojen je tužbeni zahtev, pa je poništeno rešenje tužene od 05.04.2011. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu od 06.06.2008. godine, a obavezana je tužena da ga vrati na poslove i radne zadatke koji odgovaraju njegovoj preostaloj radnoj sposobnosti, kao i da mu naknadi zaradu u visini osnovne zarade, u skladu sa Ugovorom o radu, za vremenski period od prestanka radnog odnosa do vraćanja na rad. Tužena je obavezana i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 171.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1421/15 od 28.08.2015. godine, usvojena je žalba tužene pa je preinačena prvostepena presuda tako što je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev radi poništaja rešenja tužene od 05.04.2011. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu od 06.06.2008. godine, radi vraćanja na rad i naknade materijalne štete zbog izgubljene zarade, kao i za naknadu troškova parničnog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se revizija može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilac je bio zaposlen kod tužene na neodređeno vreme, a počev od 20.06.2008. godine raspoređen je na radno mesto živinarski radnik 1. Utvrđeno je i da je u toku radnog staža, 2004. godine, tužilac polomio nogu, da je 2008. godine imao operaciju desnog kolena, te da je zbog nesigurnosti u hodu tokom 2009. godine koristio štaku. U tom periodu obavljao je poslove u klanici tužene i to istovar plastičnih gajbi iz kamiona, težine oko 35 kilograma, kačenje na pokretnu traku živih utovljenih pilića, pranje raznih kaveza, čišćenje i pranje istovarne rampe i depoa. Ove poslove obavljao je u stojećem položaju, u uslovima velike vlažnosti i promaje. Na sopstveni zahtev, upućen je u Republički zavod za zdravstveno osiguranje radi utvrđivanja mogućnosti rasporeda na bilo koje radno mesto prema preostaloj radnoj sposobnosti. Prema izveštaju lekarske komisije od 07.12.2009. godine tužilac je nesposoban za težak fizički rad, stajanje, dugo sedenje i hod, a zbog slabovidosti (na desno oko ne vidi skoro ništa ni sa naočarima, a na levo vidi sa 0,5), nesposoban je i za vožnju motornih vozila i rad na radnom mestu na kome se zahteva normalan vid. Rešenjem Komisije Nacionalne službe za zapošljavanje, od 16.12.2010. godine, utvrđeno je da tužilac ima status osobe sa invaliditetom, koja se zapošljava pod opštim uslovima, nakon što je procenjeno da kod tužioca postoji umanjena radna sposobnost prvog stepena, što znači da ne može da radi pod opštim uslovima ali je preporučen posao živinarski radnik na lepljenju etiketa, sedeći posao uz izbegavanje dužeg kretanja. U međuvremenu tužilac je premešten na druge poslove u okviru svog radnog mesta – živinar 1, i to na poslove ručnog lepljenja etiketa na robu, gde je radio sa još dva radnika. Dana 01.11.2010. godine, uvedena su „merna mesta“ i prestala je potreba za lepljenjem etiketa, ali samo na liniji pakovanja, gde se ovi poslovi sada obavljaju automatski, dok se etikete na kutije i dalje lepe ručno.

Dana 14.03.2011. godine, generalni direktor tuženog je doneo odluku o izmenama Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova, po kome je usled organizacionih promena u Društvu, došlo do ukidanja radnog mesta predradnika i smanjenja broja izvršilaca na poslovima živinara za šest izvršilaca, na koji način je viškom proglašeno ukupno devet radnika, među kojima je bio i tužilac (koji je pre toga obavljao poslove živinara).

Rešenjem od 05.04.2011. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom, usled izvršenih organizacionih promena, odnosno smanjenja broja izvršilaca na radnom mestu živinarski radnik 1, u radnoj jedinici K.-p., gde je tužilac do tada radio, a zbog nemogućnosti tužene da ga rasporedi na druge poslove koji odgovaraju njegovim radnim sposobnostima, procenjenim od strane nadležnog organa uprave. Nakon otkaza ugovora o radu tužiocu, poslove lepljenja etiketa i dalje obavlja jedna radnica, sa polovinom radnog vremena, a koja je te poslove obavljala i ranije i bila raspoređena na poslove radnog mesta – živinarski radnik 1, na koje je bio raspoređen i tužilac, koji je pre donošenja pobijanog rešenja obavljao iste poslove.

Sudovi su utvrdili i da su tužiocu isplaćene sve zarade zaključno sa danom prestanka radnog odnosa, odnosno sa 08.04.2011. godine, a isplaćena mu je i otpremnina.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijanom drugostepenom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo kada je preinačena prvostepena presuda i tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Naime, tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom, primenom člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05 ... 54/09, koji je bio na snazi u vreme donošenja pobijane odluke), čijom primenom poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu, ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla. Radno mesto tužioca nije ukinuto, već je došlo do smanjenja broja izvršilaca na tom radnom mestu, pri čemu poslove koje je tužilac ranije obavljao i dalje obavlja jedna radnica. Prilikom utvrđivanja ko od zaposlenih će biti proglašen tehnološkim viškom, tužena nije primenjivala kriterijume, a tužiocu je otkazan ugovor o radu uz obrazloženje tužene da nije imala kapaciteta da ga zaposli na drugim poslovima koji odgovaraju njegovim radnim sposobnostima, procenjenim od strane nadležnog organa uprave.

Zakon o radu ne sadrži kriterijume kojih je poslodavac dužan da se pridržava pri određivanju na koje će se zaposlene odnositi prestanak potrebe za radom, već propisuje postupak koji se u tom slučaju primenjuje i određuje prava koja je poslodavac dužan da obezbedi zaposlenima za čijim je radom prestala potreba. Program rešavanja viška zaposlenih, poslodavac je dužan da donese kada se stekne neki od uslova iz člana 153. ovog Zakona, u zavisnosti od broja zaposlenih koji predstavljaju višak u odnosu na ukupan broj zaposlenih. Međutim, čak i u situaciji kada poslodavac nije u obavezi da donese Program rešavanja viška zaposlenih, ne daje mu pravo da bez određenih kriterijuma sam odluči koji zaposleni predstavlja višak, već naprotiv, određivanje lica koja predstavljaju višak od više izvršilaca na istom radnom mestu, bez primene kriterijuma, takvu odluku čini nezakonitom.

Tužilac ima status invalidnog lica, koja uživaju posebnu zaštitu u smislu člana 101. stav 1. Zakona o radu, važećem u vreme donošenja pobijane odluke, i tužena mu jeste obezbedila obavljanje poslova prema njegovoj preostaloj radnoj sposobnosti. Međutim, nemogućnost raspoređivanja tužioca na druge poslove ne predstavlja razlog za donošenje rešenja o otkazu ugovora o radu tužiocu, primenom člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, u situaciji kada nije ukinuto njegovo radno mesto, odnosno poslovi koje je obavljao, već je samo došlo do smanjenja broja izvršilaca, pa je tužena morala odrediti kriterijume na osnovu kojih će utvrditi ko od zaposlenih predstavlja višak. Tek u situaciji kada bi primenom kriterijuma - određenim u postupku utvrđivanja viška zaposlenih, tužilac mogao biti oglašen viškom zaposlenih, a tužena ne bi mogla da ga rasporedi na druge odgovarajuće poslove prema njegovoj preostaloj radnoj sposobnosti, tužena je mogla doneti rešenje o prestanku radnog odnosa po ovom osnovu. Kako to u konkretnom slučaju nije učinjeno, već je tužilac oglašen viškom zaposlenih bez prethodno utvrđenih i primenjenih kriterijuma, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilno prvostepenom odlukom usvojen tužbeni zahtev i poništeno pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu, a tužena obavezana da ga vrati na rad i naknadi mu štetu u visini izgubljene zarade, primenom člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Kako je pobijanom drugostepenom odlukom, pogrešnom primenom materijalnog prava preinačena prvostepena presuda, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.