Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao strukovni ing. ... sa VI-2 stepenom ss bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tužene na poslovima „...“, po osnovu ugovora o radu br. .. od 08.10.2013. godine kojim je prestao da važi ranije zaključeni ugovor o radu br. .. od 12.10.2010. godine. Novim ugovorom o radu, za razliku od prethodnog, ugovorena je klauzula „zabrana konkurencije“.

Dana 19.04.2018. godine, tužena je donela i tužiocu dostavila rešenje br. .., kojim mu je otkazan ugovor o radu od 12.10.2010. godine i svi aneksi, s obzirom da je u postupku interne kontrole i utvrđivanja tužiočeve odgovornosti zaključeno da je tužilac svojom krivicom učinio povredu radne obaveze/discipline iz čl. 179. stav 2. tačka 2, 3. i 5. i stav 3. tačka 8. Zakona o radu, te da je povredio pravila Kolektivnog ugovora Kompanije, jer je izvršio zloupotrebu položaja i prekoračenje ovlašćenja, necelishodno i neodgovorno korišćenje sredstava rada, nepoštovanje radne discipline propisane aktom poslodavca tj. etičkim kodeksom ponašanja koji je propisala Kompanija. Ovo stoga što je utvrđeno da je obavljao poslove osiguranja bez saglasnosti tužene, a u svoje ime i za svoj račun, odnosno za račun drugog pravnog ili fizičkog lica (kršenje zabrane konkurencije iz člana 78 – 82. Kolektivnog ugovora) tužene. Otkaz ugovora o radu usledio je nakon dostavljanja upozorenja o postojanju razloga za otkaz 19.03.2018. godine, u kojem je tužiocu predočeno da mu se stavlja na teret činjenica da je proverom utvrđeno da je izrađivao zapisnike o oštećenju vozila za firmu „Procena plust 2017“ DOO, ali ne u svojstvu sudskog veštaka, da je na obrascima te firme stajao u zaglavlju telefon tužioca, da je poslovna adresa te firme bila tužiočeva adresa stanovanja, da su podaci o adresi za prijem pošte kao i broj telefona, obrisani sa obrasca napred navedenog pravnog lica nakon što je tužiocu ovo saopšteno, da je nesporno da je tužilac mogao u spornim slučajevima da bude angažovan kao sudski veštak pod uslovom da nema sukoba interesa sa delatnošću kompanije, ali da je u pojedinim slučajevima taksativno nabrojanim tužilac vršio procenu štete za naznačenu firmu ne u svojstvu veštaka, već u ime i za račun navedene firme bez saglasnosti kompanije.

S obzirom na utvrđeno činjnično stanje, prvostepeni sud zaključuje da je tužiocu radni odnos nezakonito prestao jer posledica postupanja suprotno klauzuli o zabrani konkurencije ne može biti u otkazu ugovora o radu u smislu člana 179. Zakona o radu, već da odredba člana 161. Zakona o radu daje pravo poslodavcu da od zaposlenog zahteva naknadu štete. Zbog toga je zahtev tužioca usvojio.

Po stanovištu drugostepenog suda, zahtev tužioca neosnovan je iz razloga što je osporenim rešenjem od 19.04.2018. godine, tužiocu otkazan ugovor o radu br. .. od 12.10.2010. godine, koji ne proizvodi pravno dejstvo. Zbog toga, iako tužilac nema pravni interes za poništaj ovog rešenja, a s obzirom na fazu postupka, prvostepena presuda je preinačena i zahtevi odbijeni.

Međutim, prilikom odlučivanja o žalbi tužene, drugostepeni sud nepravilno je primenio materijalno pravo.

Prema odredbi člana 192. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Sl. Glasnik RS“, br. 24/2005 ... 113/17), o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa odlučuje poslodavac, odnosno njegov nadležni organ, lice utvrđeno zakonom ili opštim aktom poslodavca ili lice koje oni ovlaste. Prema članu 193. stav 1. istog Zakona, zaposlenom se u pisanom obliku dostavlja rešenje o ostvarivanju prava, obaveza i odgovornosti, sa obrazloženjem i poukom o pravnom leku, osim u slučaju iz člana 172. ovog zakona. Protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član, ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, što je propisano odredbom člana 195. stav 1. istog zakona.

U konkretnom slučaju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene kao poslodavca na neodređeno vreme na osnovu ugovora o radu br. .. od 08.10.2013. godine, kojim ugovorom su se tužilac kao zaposleni i tužena kao poslodavac, sporazumeli da prestaje da važi prethodni ugovor o radu od 12.10.2010. godine. Iako je prema rešenju o otkazu ugovora o radu poslodavac naznačio da otkazuje ugovor o radu od 12.10.2010. godine, poslodavac nije rešavao o pravima, obavezama i odgovornostima iz ovog ugovora o radu, već o pravima, obavezama i odgovornostima tužioca iz radnog odnosa zasnovanog ugovorom o radu od 08.10.2013. godine, pri čemu je rešenje o otkazu proizvelo pravno dejstvo, jer mu je radni odnos zasnovan rešenjem od 08.10.2013. godine, prestao. Zbog toga je neprihvatljivo stanovište drugostepenog suda o nepostojanju pravnog interesa tužioca da osporava zakonitost rešenja o otkazu ugovora o radu koje je poslodavac doneo 19.04.2018. godine.

S obzirom na sve izneto, Vrhovni sud je ukinuo drugostepenu presudu i spise vratio tom sudu kako bi u ponovnom postupku odlučivanja o žalbi tuženog razmotrio zaključak prvostepenog suda o tome da je rešenje nezakonito jer povreda klauzule o zabrani konkurencije nema za posledicu otkaz ugovora o radu, već samo naknadu štete.

Na osnovu odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zorica Bulajić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković