U postupku nije učinjena bitna povreda iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni bitna povreda iz člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju revident ukazuje. Nižestepene presude su jasne, obrazložene i neprotivrečne. Sadrže sve razloge o odlučnim činjenicama. Nema ni bitne povrede iz člana 361. stav 1. Zakona o parničnom postupku, na koju revident samo formalno ukazuje, a koja je bila ili mogla biti od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na poslovima radnika obezbeđenja, sve do 01.08.2011. godine, kada mu je rešenjem tuženog od 29.07.2011. godine otkazan ugovor o radu. To rešenje doneto je primenom člana 179. Stav 1. tačka 9. Zakona o radu, jer je zbog ekonomskih, tehnoloških i organizacionih promena kod tuženog došlo do prestanka potrebe za obavljanjem poslova koje je tužilac obavljao. Prethodno, 21.04.2010. godine, tuženi i sindikat tuženog zaključili su Sporazum o prekidu štrajka. U članu 2. tog Sporazuma propisano je da se eventualno otpuštanje zaposlenih za čijim radom je prestala potreba vrši na dobrovoljnoj bazi, uz isplatu stimulativnih otpremnina zaposlenima čije prijave budu prihvaćene. Takođe, predviđeno je da će potpisnici tog sporazuma po okončanju letnje sezone 2010. godine, ukoliko poslodavac do tada ne reši pitanje viška zaposlenih preko programa dobrovoljnog napuštanja Kompanije, razmotriti uspešnost realizacije tog programa i mogućnost promene uslova za otpuštanje zaposlenih, ukoliko situacija to zahteva. Radi realizacije tog Sporazuma tuženi je 07.06.2010. godine objavio interni oglas za prikupljanje ponuda zaposlenih za prestanak radnog odnosa po osnovu viška zaposlenih uz isplatu stimulativne otpremnine. U tri navrata, 10.03.2011. godine, 28.03.2011. godine i 05.04.2011. godine tuženi je upućivao pozive predsedniku samostalnog sindikata tuženog radi prezentacije rezultata poslovanja tuženog u 2010. godini, razmatranja uspešnosti realizacije pomenutog programa i upoznavanja sa planovima tuženog da se sprovođenjem programa rešavanja viška zaposlenih smanji broj zaposlenih. Potom je 21.04.2011. godine tuženi doneo Pravilnik o izmenama i dopunama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji radnih poslova, kojim su u Sektoru ljudskih resursa – RJ obezbeđenje, pored ostalih, u članu 3. pod 2, tačka 2.4. brisani poslovi ''radnik na obezbeđenju''. Usledilo je donošenje predloga Programa rešavanja viška zaposlenih 23.06.2011. godine, koji je dostavljen na mišljenje Nacionalnoj službi za zapošljavanje i sindikalnoj organizaciji tuženog, koja je 06.07.2011. godine dala negativno mišljenje. Nacionalna služba za zapošljavanje je 30.06.2011. godine tuženom dostavila mišljenje i predlog mera za zapošljavanje viška zaposlenih u kome je, pored ostalog, navedeno da je dostavljeni predlog programa urađen uz punu saradnju i po smernicama nadležnih službi i stručnih lica filijale. Takođe, navedeno je da kod tuženog ne postoji mogućnost da se zaposlenima koji su višak obezbedi ni jedno od prava utvrđenih članom 155. stav 1. tačka 5. Zakona o radu i da je poslodavcu predočeno da ne postoji potražnja za zanimanjima zaposlenih koji su tehnološki višak. Navedeno je takođe da su zaposlenima predočene sve mogućnosti korišćenja aktivnih mera koje pruža Nacionalna služba za zapošljavanje. Potom je 18.07.2011. godine tuženi doneo Program rešavanja viška zaposlenih, kojim su utvrđeni razlozi prestanka potrebe za radom zaposlenih, kao i njihova struktura, prema čemu je, između ostalog, prestala potreba za obavljanjem poslova ''radnik na obezbeđenju''. Poslove fizičko-tehničkog obezbeđenja objekata tuženog, uporedo sa zaposlenima koji su bili u radnom odnosu kod tuženog, obavljala je i Agencija koju je tuženi angažovao po ugovoru o pružanju bezbednosnih usluga. Ta Agencija je i posle ukidanja poslova radnika na obezbeđenju nastavila da obavlja te poslove za tuženog angažovanjem svojih zaposlenih. Pre otkaza ugovora o radu, tuženi je tužiocu isplatio otpremninu zbog prestanka radnog odnosa po navedenom osnovu.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo, kada su zaključili da je tužiocu zakonito prestao radni odnos otkazom ugovora o radu i kada su odbili i tužbeni zahtev za reintegraciju.

U konkretnom slučaju, tužiocu je otkazan ugovor o radu primenom člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, zbog postojanja opravdanog razloga koji se odnosi na potrebe poslodavca, odnosno, u slučaju tužioca, kada usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem poslova na koje je tužilac bio raspoređen. U slučaju primene tog otkaznog razloga, poslodavac je dužan da sprovede postupak u skladu sa članom 153.-157. Zakona o radu i da, primenom člana 158. ovog zakona, pre otkaza ugovora o radu po ovom osnovu zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu. U ovom slučaju, tuženi je doneo Program rešavanja viška zaposlenih, a na predlog programa izjasnila se i Nacionalna služba za zapošljavanje i sindikalna organizacija tuženog, da bi potom Pravilnikom o izmenama i dopunama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova bilo brisano – ukinuto radno mesto tužioca, odnosno poslovi ''radnik na obezbeđenju'', koje je tužilac obavljao. Takođe, tužiocu je pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu isplaćena otpremnina. Na ovaj način, i po oceni Vrhovnog kasacionog suda, poslodavac je u potpunosti poštovao postupak propisan navedenim odredbama Zakona o radu, koji prethodi donošenju rešenja o otkazu ugovora o radu na osnovu člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu.

U reviziji tužioca ponavljaju se žalbeni navodi da je tuženi postupio suprotno članu 182. stav 1. Zakona o radu, kojim je propisana zabrana zapošljavanja drugog lica u roku od šest meseci od dana prestanka radnog odnosa zaposlenom, primenom člana 179. tačka 9. Zakona o radu. I po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ovi revizijski navodi nisu osnovani, jer tuženi nije zaposlio druga lica, već je vršenje tih poslova, koje je obavljao tužilac, poverio specijalizovanoj Agenciji, što je u skladu sa autonomnim pravom tuženog kao privrednog subjekta da samostalno, prema svojim potrebama, u cilju uštede i racionalizacije i u skladu sa poslovnom politikom odredi način organizacije procesa rada i obavljanja određenih poslova. Pri tom, samo sprovođenje organizacionih, ekonomskih i tehnoloških promena takođe spada u domen odlučivanja tuženog, pa se celishodnost i opravdanost tih promena ne može ceniti u sudskom postupku. Tačnije, u sporu ove vrste sud ocenjuje samo zakonitost odluke o prestanku radnog odnosa otkazom ugovora o radu. Pored toga, u reviziji se ističe da je tužiocu isplaćen niži iznos otpremnine od pripadajućeg. Drugostepeni sud pravilno zaključuje da je pitanje visine isplaćene otpremnine pravno pitanje koje može biti predmet tužbenog zahteva u posebnom sporu i da to pitanje nije od uticaja na zakonitost odluke o otkazu ugovora o radu. Što se tiče revizijskih navoda o tome da je tuženi povredio odredbe Sporazuma o prekidu štrajka prilikom sprovođenja Programa rešavanja viška zaposlenih, drugostepeni sud pravilno zaključuje da tužilac ove svoje tvrdnje nije dokazao, zbog čega je primenjeno pravilo o teretu dokazivanja iz člana 220. - 223. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu člana 405. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Predrag Trifunović,s.r.