Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 102/20 od 17.01.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, drugom, trećem, četvrtom, petom izreke i delu stava šestog izreke kojim je odlučeno o troškovima parničnog postupka. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu šestom izreke prvostepene presude, u delu kojim je odlučeno o zakonskoj zateznoj kamati na troškove postupka, tako što je obavezan tuženi da tužiljama na dosuđeni iznos troškova postupka, isplati zakonsku zateznu kamatu od dana izvršnosti presude do isplate, dok se u preostalom delu za period od 31.10.2019. godine do dana izvršnosti, zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate odbija kao neosnovan. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. ZPP.

Primenom člana 404. stav 1. navedenog Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11...18/20), posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Pravnosnažnom presudom odlučeno je o pravu tužilja na isplatu posebnog primanja (naknade za stalnost) kojim se podstiče radna motivacija zaposlenih u cilju postizanja povoljnijih rezultata poslovanja poslodavca, a što je propisano Pravilnikom o radu kao opštim aktom tuženog. Imajući u vidu da odluka u predmetima sa tužbenim zahtevom kao u ovoj pravnoj stvari zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja, to Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju shodno članu 404. stav 1. ZPP, nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog, radi novog tumačenja prava, razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni radi ujednačavanja sudske prakse, na osnovu čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Naime, odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari, podneta je 06.05.2019. godine. Vrednost predmeta spora najvišeg pobijanog dela pravnosnažne presude je 14.825,79 dinara.

U ovom imovinskopravnom sporu, tužbeni zahtevi se odnose na novčano potraživanje pri čemu tužilje nisu jedinstveni suparničari u smislu člana 210. ZPP, te se vrednost pojedinačnih tužbenih zahteva na osnovu analogne primene člana 30. stava 2. ZPP ne sabira. Kako najviša vrednost predmeta spora koji se pobija revizijom ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000,00 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni kasacioni sud je ustanovio da je revizija nedozvoljena.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija tuženog nedozvoljena, primenom odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić