Podnetom tužbom tražena je naknada štete zbog neisplaćene uvećane zarade za prekovremeni rad u visini utvrđenoj veštačenjem, a zbog činjenice da je tužena priznala tužiocu pravo na skraćeno radno vreme tek rešenjem od 06.02.2019. godine, iako je Uredba kojom je profesionalnim vojnim licima ovo pravo priznato stupila na snagu još 06.01.2017. godine, pa je prema navodima tužbe u spornom periodu tužilac radeći puno radno vreme od 40 časova nedeljno ustvari radio prekovremeno pet sati nedeljno. O ovom pravu tužioca sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava citiranog u obrazloženjima nižestepenih odluka, pa su odbili tužbeni zahtev sa obrazloženjem da se na tužioca kao profesionalnog vojnika primenjuje Zakon o Vojsci Srbije, koji u članu 141. propisuje način ostvarivanja pojedinačnih prava u upravnim stvarima, a da Uredba o radnom vremenu, odmorima i odsustvima profesionalnih vojnih lica nema neposrednu primenu. Kako se zaštita prava koja je tražena u ovom postupku ostvaruje u upravnom postupku i dalje kroz sudsku kontrolu zakonitosti konačnih upravnih akata u upravnom sporu, a tužilac nije dokazao da je pokušao u spornom periodu da ostvari svoja prava na ovaj način, po mišljenju nižestepenih sudova nema nezakonitog i nepravilnog rada (postupanja) tužene kao državnog organa u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge za odbijanje tužbenog zahteva, po oceni Vrhovnog suda nema uslova za odlučivanje o reviziji tužioca kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP. Odluka drugostepenog suda o tužbenom zahtevu zasnovana je na primeni odgovarajućih odredaba materijalnog prava koje su u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke revizijskog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom. Tužilac ukazuje na postojanje drugačijih odluka, međutim drugačija odluka ne ukazuje nužno i na drugačiji pravni stav izražen u toj odluci, jer pravilna primena prava u sporovima sa tužbenim zahtevom kao u konkretnom slučaju, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja. Kako u konkretnom slučaju, po stanovištu Vrhovnog suda, nema pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ne postoji potreba za ujednačavanje sudske prakse, odnosno za novim tumačenjem prava, to je na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

U sporovima o novčanim potraživanjima iz radnog odnosa o dozvoljenosti revizije odlučuje se na osnovu člana 403. stav 3. ZPP, prema vrednosti predmeta spora pobijanog dela. Vrednost predmeta ovog spora u pobijanom delu je očigledno niža od dinarske protivvrednosti od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe koja je po navedenoj odredbi merodavna za dozvoljenost revizije.

Zbog toga je, na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. i člana 413. ZPP, odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković