Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 5290/22 od 08.02.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužilje (izjavljena protiv odluke o troškovima postupka), a žalba tuženog usvojena i preinačena prvostepena presuda tako što je odbijen tužbeni zahtev za obavezivanje tuženog da tužilji, za period od 18.05.2018. godine do 18.05.2020. godine, na ime naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada – lokalni prevoz u Kuli isplati iznos od 57.120,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana 13.05.2021. godine do isplate i iznos od 16.428,16 dinara na ime obračunate zatezne kamate do 12.05.2021. godine, na ime naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada – lokalni prevoz u ... iznos od 69.480,00 dinara sa zateznom kamatom od dana 13.05.2021. godine do isplate i iznos od 17.890,60 dinara na ime obračunate zatezne kamate do 12.05.2021. godine, kao i da joj nakandi troškove parničnog postupka u iznosu od 185.018,00 dinara sa zateznom kamatom od dana izvršnosti odluke do isplate. Stavom drugim izreke, obavezana je tužilja da tuženom na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 42.664,00 dinara sa zateznom kamatom od izvršnosti odluke do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je ispitao pravilnost pobijane presude u delu u kome je žalba tuženog usvojena i prvostepena presuda preinačena, na osnovu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...10/23) i ocenio da nema mesta primeni člana 404. ZPP, jer je revizija dozvoljena kao redovna na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP i da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zaposlena kod tuženog na radnom mestu ... počev od 2000. godine. Tužilja živi u ... i za dolazak i odlazak sa rada u Domu zdravlja u Kuli koristila je sopstveno putničko vozilo, jer gradskog prevoza u mestu prebivališta i mestu rada nije bilo. Obračun putnih troškova koji je tuženi isplaćivao vršen je prema podacima od prevoznika „Putokaz“ d.o.o. Crvenka, koji je od aprila 2017. godine iznosio 50,00 dinara za jedan pravac, a od maja ste godine pa nadalje 60,00 dinara. Mesečna karta se obračunavala na način da se pojedinačna karta (za oba pravca) množila brojem radnih dana u mesecu, a zatim koeficijentom 0,75, te je ona bila različita od meseca do meseca s obzirom na to da se broj radnih dana kretao od 20 do 23. Kada je obračunavao i isplaćivao troškove prevoza tuženi je naknadu troškova prevoza u javnom saobraćaju vršio u visini pune cene prevozne karte. Tuženi tužilji nije isplaćivao naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada za lokalni prevoz u Kuli (mesto rada) i ... (mesto stanovanja), pa je na osnovu izvedenog dokaza veštačenjem utvrđeno da ukupan iznos troškova prevoza u lokalu u mestu rada (u Kuli) iznosi 57.120,00 dinara, sa ukupno obračunatom zakonskom zateznom kamatom od dana dospeća svakog pojedinačnog iznosa do dana izrade nalaza (12.05.2021. godine) u iznosu od 16.428,16 dinara. Takođe, ukupan iznos prevoza u lokalu u mestu prebivališta (...) iznosi 69.480,00 dinara, dok obračunata zakonska zatezna kamata po istom principu iznosi 17.890,60 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je, primenom materijalnog prava sadržanog u odredbama članova 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, 102. tačka 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, 1/15 stupio na snagu 14.01.2015. godine, a prestao da važi 31.12.2018. godine) i 117. i 118. u vezi članova 120, 121. i 122. Kolektivnog ugovora za Dom zdravlja Kula od 02.06.2015. godine (stupio na snagu 19.06.2015. godine), ocenio da je tužbeni zahtev za isplatu pripadajućih troškova za dolazak i odlazak sa rada osnovan za utuženi period. Stanovište je prvostepenog suda da je tužilja dokazala osnov i visinu svog potraživanja, da je imala stvarne troškove dolaska na rad i odlaska sa rada (uzimajući u obzir udaljenost mesta stanovanja od mesta rada) zbog čega je tuženi, kao poslodavac, dužan da joj naknadi iznose konačno opredeljene podneskom od 08.04.2022. godine.

Drugostepeni sud je ocenio da prvostepeni sud nije pravilno primenio materijalno pravo uzimajući u obzir navode parničnih stranaka, te okolnost da tužilja u činjeničnim navodima tužbe, kao ni u daljem toku postupka, nije tvrdila da je udaljenost na relacijama od adrese stanovanja do autobuskog stajališta u ... i od najbližeg stajališta u Kuli do sedišta tuženog takva da je imala potrebu za korišćenjem prevoza na njima, i u vezi sa tim eventualni nastanak troškova, niti je na ove okolnosti predlagala dokaze. S druge strane, tuženi je u toku postupka sporio osnovanost tužbenog zahteva navodeći da sporne relacije na kojima tužilja saobraća nisu takve da iziskuju korišćenje prevoza i da je tužilja naknadom troškova međumesnog prevoza u celosti isplaćena po ovom osnovu. Stoga je drugostepeni sud, nakon što je zaključio da tužilja nije, saglasno odredbama članova 228. i 231. ZPP, osporila navode tuženog i pružila dokaze na okolnost da bi i na navedenim relacijama postojala potreba za korišćenjem prevoza, ocenio da je tužbeni zahtev neosnovan.

Vrhovni sud je ocenio da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Naime, odredbom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05...95/18) propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada, u visini prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Odredbom člana 102. stav 1. tačka 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, 1/15 stupio na snagu 14.01.2015. godine, a prestao da važi 31.12.2018. godine) propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz u skladu sa kolektivnim ugovorom kod poslodavca, pravilnikom o radu i ugovorom o radu. Na identičan način ovo pravo je regulisano i odredbom člana 101. stav 1. tačka 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, 106/18 stupio na snagu 08.01.2019. godine, a prestao da važi 08.01.2020. godine), odnosno odredbom člana 102. stav 1. tačka 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, 96/19 stupio na snagu 08.01.2020. godine).

Članom 117. stav 1. tačka 1. Kolektivnog ugovora tuženog od 02.06.2015. godine (stupio na snagu 19.06.2015. godine) predviđeno je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju u skladu sa ovim KU, dok je u stavu 2. predviđeno da poslodavac ima pravo da umesto naknade zaposlenom iz stava 1. tačka 1. ovog člana obezbedi prevoz ukoliko je to za njega povoljnije (sopstveni prevoz ili nabavka mesečne karte kada postoji organizovani javni prevoz).

Po oceni Vrhovnog suda pogrešan je zaključak drugostepenog suda da je tuženi isplatom troškova međumesnog prevoza u celosti naknadio troškove prevoza tužilji, kao i da na na relacijama na kojima tužilja saobraća, po razumnoj oceni, nije postojala potreba za korišćenjem prevoza u vezi sa čim bi za tužilju nastali troškovi. Naime, tuženi nije tužilji, za dolazak i odlazak sa rada, obezbedio sopstveni prevoz u smislu Zakona o radu, zbog čega bi joj bilo uskraćeno zakonsko pravo na naknadu troškova prevoza, pa tužilji, saglasno odredbama člana 118. stav 1. Zakona o radu, zatim člana 102. PKU i članova 117. i 118. KU, pripada pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada u spornom periodu i to u iznosima utvrđenim nalazom i mišljenjem sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke na koje je prvostepeni sud stavom prvim izreke presude obavezao tuženog. Tužilji pripada i zakonska zatezna kamata u apsolutnom iznosu, obračunata od dana dospeća svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do dana izrade nalaza i mišljenja sudskog veštaka (12.05.2021. godine), kao i zatezna kamata na iznos glavnog duga od 13.05.2021. godine do isplate, sve saglasno odredbi člana 277. stav 1. ZOO.

Bez uticaja na drugačiji odluku je činjenica udaljenosti mesta stanovanja do autobuskog stajaišta u ..., kao i udaljenosti najbližeg autobuskog stajališta u Kuli do sedišta tuženog (lokalni prevoz), a kako to pogrešno zaključuje drugostepeni sud. Naime, o kojoj god udaljenosti da je reč, relevantno je to da odredbama Zakona o radu i Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave, nije predviđena obaveza da se, prilikom obračuna troškova za dolazak i odlazak sa rada, ceni navedena okolnost kada se odlučuje o pravu zaposlenog na njihovu naknadu. S tim u vezi i kako tuženi nije dokazao da je pravo tužilje prestalo, jer je u spornom periodu obezebedio sopstveni prevoz za dolazak i odlazak zaposlenih sa rada, a što je bila njegova dužnost saglasno odredbi člana 231. stav 3. ZPP, utuženi iznos je tužilji pravilno dosuđen, zbog čega je prvostepena presuda potvrđena.

Odluku o troškovima prvostepenog postupka, prvostepeni sud je doneo pravilnom primenom odredaba članova 153. stav 1, 154. stav 1. i 163. Zakona o parničnom postupku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odluku o troškovima revizijskog postupka, sadržanu u stavu drugom izreke, Vrhovni sud je doneo na osnovu odredaba članova 165. stav 2, 153. stav 1, 154. i 163. Zakona o parničnom postupku. Tužilji su priznati troškovi na ime angažovanja punomoćnika – advokata za sastav revizije od 18.000,00 dinara, sa uvećanjem od 20% na ime PDV (u iznosu od 21.600,00 dinara) prema opredeljenom zahtevu za naknadu troškova i Advokatskoj tarifi koja je važila u vreme preduzimanja ove parnične radnje („Službeni glasnik RS“ br. 121/12, 99/20, 37/21). Tužilja, koju je u ovoj parnici zastupao advokat – obveznik poreza na dodatu vrednost, ima pravo na naknadu troškova – nagradu za zastupanje uvećanu za vrednost PDV za advokatsku uslugu, u skladu sa članom 13. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i odredbama članova 3. i 8. Zakona o porezu na dodatu vrednost. Tužilji pripadaju i traženi troškovi na ime sudske takse za reviziju 26.036,00 dinara i odluku po reviziji 39.055,00 dinara prema Zakonu o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ br. 28/94, 53/95 ... 95/18).

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković