Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...10/23), Vrhovni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je Ugovorom o radu od 01.08.2017. godine, zasnovao radni odnos kod tuženog na određeno vreme u trajanju od tri meseca za obavljanje poslova na radnom mestu ... i istim u članu 27. je utvrđeno da zaposleni ima pravo na isplatu otpreminine pri odlasku u penziju. Radni odnos tužioca je produžavan aneksima ugovora o radu, a poslednjim aneksom ugovora o radu od 31.07.2019. godine, ugovoreno je da tužilac sa radnog mesta ... pređe na radno mesto ... i radni odnos je zasnovan na određeno vreme u trajanju od 1 mesec, odnosno od 01.08.2019. godine do 31.08.2019. godine. Rešenjem RF PIO - Filijala za grad Beograd od 19.03.2020. godine, tužiocu je utvrđeno pravo na srazmerni deo starosne penzije počev od 01.09.2019. godine, od kada se i vrši isplata penzije. U obrazloženju rešenja je navedeno da je postupak za ostvarivanje prava na starosnu penziju pokrenut po zahtevu tužioca od 16.09.2019. godine, da je utvrđeno da je njemu osiguranje prestalo 31.08.2019. godine, da je tužilac ispunio uslove za sticanje prava na starosnu penziju i da je ostvario navršeni penzijski staž od 22 godine 2 meseca i 7 dana. Tužilac je kod tuženog uvek radio iste poslove, poslove ... na određeno vreme i kada mu je istekao ugovor o radu na određeno vreme, odnosno aneks ugovora o radu kao poslednji potpisani, prestao mu je radni odnos i otišao je u penziju. Usled smanjenja obima posla i otežanog finansijskog poslovanja kod tuženog došlo do potrebe smanjenja broja zaposlenih i zakonski zastupnik tuženog je morao da bira kojim će radnicima prestati radni odnos, a ko će ostati da radi, te kako je tužilac stekao pravo na penziju, izabrao je da se tužiocu ne produži ugovor o radu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužilac nema pravo na isplatu otpremnine u smislu odredbe člana 119. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, jer razlog prestanka radnog odnosa kod tuženog nije bio zbog odlaska u penziju, već po drugom osnovu, zbog isteka roka trajanja radnog odnosa na određeno vreme. Zaposleni pravo na otpreminu ima samo ako mu radni odnos prestaje radi ostvarenja prava na penziju, a tužilac je zahtev za odlazak u penziju podneo nakon prestanka radnog odnosa, iako je uslov za istu stekao ranije.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da je ugovorom o radu od 01.08.2017. godine, koji je kasnijim aneksima samo produžavan, ugovorena isplata otpremnine pri odlasku u penziju, te da tužilac nije u obavezi da podnese zahtev za isplatu otpremine za vreme trajanja radnog odnosa, pa kako visina tužebnog zahteva među parničnim strankama nije bila sporna, drugostepeni je, s pozivom na odredbe člana 119. stav 1. tačka 1. Zakona o radu usvojio postavljeni tužbeni zahtev.

Po oceni Vrhovnog suda, revizija nije osnovana u osporavanju pravilnosti primene materijalnog prava.

Zakon o radu je imperativnom normom sadržanoj u odredbi člana 119. stav 1. tačka 1., ustanovio dužnost poslodavca da isplati zaposlenom otpremninu pri odlasku u penziju u skladu sa opštim aktom, a najmanje u visini dve prosečne zarade. Pod prosečnom zaradom iz stava 1. tačka 1. ovog člana smatra se prosečna zarada u Republici Srbiji prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za statistiku (stav 3.).

Dakle, otpremninu u skladu sa Zakonom o radu, pri odlasku u penziju, dužan je da isplati poslodavac kod kojeg zaposlenom prestaje radni odnos zbog ispunjenja uslova za ostvarivanje prava na penziju, bez obzira da li je u pitanju starosna, invalidska ili porodična penzija, a pravo na isplatu, kao ni visina otpremnine, ne zavise od vremena koje je zaposleni proveo kod poslodavca koji mu isplaćuje otpremninu. Takođe, isplata otpremnine predstavlja jedan od zakonom utvrđenih oblika pravne zaštite zaposlenih u slučaju prestanka radnog odnosa koje se u smislu člana 60. stav 4. Ustava RS niko ne može odreći.

Tužilac je ugovorom o radu na određeno vreme od 01.08.2017. godine zasnovao radni odnos sa tuženim poslodavcem na period od 3 meseca i u članu 27. ugovora je predviđeno da zaposleni ima pravo na isplatu otpremnine pri odlasku u penziju. Radni odnos mu je produžavan aneksima ugovora o radu i bez prekida je radio od 01.08.2017. godine do 31.08.2019. godine, a aneksom ugovora o radu od 31.07.2019. godine produžen mu je radni odnos na određeno vreme na period od jednog meseca, odnosno od 01.08.2019. godine do 31.08.2019. godine, nakon kog dana mu je prestao radni odnos. Rešenjem RF PIO - Filijala za grad Beograd od 19.03.2020. godine, tužiocu je utvrđeno pravo na srazmerni deo starosne penzije počev od 01.09.2019. godine, od kada se i vrši isplata penzije i u obrazloženju je konstatovano da je tužilac ispunio uslove za sticanje prava na starosnu penziju i da je osiguranje prestalo 31.08.2019. godine.

Kod navedenog, pravilan je zaključak drugostepenog suda da tužiocu pripada pravo na isplatu otpremine zbog odlaska u penziju, jer je tužilac u vreme ispunjenja uslova za ostvarivanje prava na penziju bio u radnom odnosu kod tuženog, imajući u vidu da mu je pravo na isplatu starosne penzije priznato počev od 01.09.2019. godine, a kod tuženog je radio zaključno sa danom 31.08.2019. godine. Činjenica da je tužiocu radni odnos prestao 01.09.2019. godine i zbog isteka roka na koji je zasnovan (od 01.08.2019. do 31.08.2019. godine) ne oslobađa tuženog obaveze da mu isplati traženo novčano potraživanje garantovano zakonom, kao i ugovorom o radu od 01.08.2017. godine. U prilog navedenog je i činjenica da je i zakonski zastupnik tuženog potvrdio da tužiocu radni odnos nije produžen zbog ispunjenja uslova za starosnu penziju, odnosno da je produženje radnog odnosa tužioca na određeno vreme bilo uslovljeno njegovim odlaskom u penziju.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je, primenom člana 414. stava 1. ZPP, odlučio kao u prvom stavu izreke.

Vrhovni sud je, primenom člana 165. stava 1. u vezi članova 153. i 154. ZPP, odbio zahteve tuženog i tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka jer tuženi nije postigao uspeh u ovom postupku, a trošak za sastav odgovora na reviziju nije bio potreban za donošenje odluke revizijskog suda.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković