Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 2079/2024
06.02.2025. godina
Beograd

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Jasmine Simović, Vesne Stanković, Jelice Bojanić Kerkez i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Vladimir Milanović advokat iz ..., protiv tužene Opšte bolnice „Dr Radivoj Simonović“ iz Sombora, radi isplate, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 508/24 od 27.03.2024. godine, u sednici veća održanoj 06.02.2025. godine doneo je

R E Š E NJ E

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 508/24 od 27.03.2024. godine.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 508/24 od 27.03.2024. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Somboru P1 877/21 od 20.12.2023. godine, u prvom stavu izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tužena da joj isplati na ime toplog obroka i regresa – razlike zarade za period od 01.08.2018. godine do 31.08.2021. godine, ukupan iznos od 212.139,78 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 13.07.2023. godine do isplate, i na ime zatezne kamate obračunate do 12.07.2023. godine 73.444,79 dinara i da joj naknadi troškove parničnog postupka. U drugom stavu izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 508/24 od 27.03.2024. godine odbijena je žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na član 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog suda, posebna revizija tužilje u ovom sporu nije dozvoljena.

Podnetom tužbom tražena je isplata naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u periodu od 01.08.2018. godine do 31.08.2021. godine, kada je tužilji isplaćivana plata u visini minimalne zarade. O tužbenom zahtevu u ovom sporu odlučeno je primenom člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, kojim je propisano da koeficijent plate zaposlenog sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, kao posebnog zakona koji isključuje primenu odredbe člana 118. Zakona o radu. Na odnosu ovih zakona zasnovan je i zaključak o naknadi troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u javnim službama koji je Vrhovni kasacioni sud usvojio na sednici Građanskog odeljenja od 05.07.2022. godine u vršenju nadležnosti iz člana 31. ranije važećeg Zakona o uređenju sudova. Pobijana drugostepena presuda ne odstupa od pravnog stava izraženog u navedenom zaključku, zbog čega ne postoji potreba da se o tužiljinoj posebnoj reviziji odlučuje radi ujednačavanja sudske prakse ili radi novog tumačenja prava.

Iz tog razloga, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 441. ZPP, revizija je dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. U ostalim sporovima iz radnog odnosa dozvoljenost revizije se ceni pod istim uslovima kao u imovinskopravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate u ovom sporu podneta je 04.09.2021. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude iznosi od 285.584,57 dinara, koji iznos očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora ne prelazi imovinski cenzus za dozvoljenost revizije, to je Vrhovni sud našao da je revizija nedozvoljena, u smislu člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.