U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Gordane Komnenić, predsednika veća, dr Ilije Zindovića i Mirjane Andrijašević, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Milan Č. Golubović, advokat iz ..., protiv tuženog Preduzeće za telekomunikacije „Telekom Srbija“ AD Beograd, radi diskriminacije, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3927/22 od 27.12.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 20.09.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3927/22 od 27.12.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P1 65/21 od 16.05.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je tuženi povredio načelo jednakih prava i obaveza čime je izvršena diskriminacija tužioca, na taj način što je tužiocu u periodu od 16.06.2011. godine do 19.07.2015. godine isplaćivana zarada u manjem iznosu nego drugim zaposlenima koji su kod tuženog obavljali iste poslove u istom periodu, čime je izvršena diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, odnosno pravo na jednaku naknadu za rad i jednake vrednosti. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog diskriminacije isplati iznos od 99.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja do isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 2.930,00 dinara u roku od 15 dana.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3927/22 od 27.12.2022. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P1 65/21 od 16.05.2022. godine i odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Tuženi je dostavio odgovor na reviziju.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja, bitnih povreda odredaba parničnog postupka.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11... 18/20) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, niti je učinjena bitna povreda postupka na koju tužilac u reviziji ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio radno angažovan kod tuženog po osnovu ugovora o privremenim i povremenim poslovima u periodu od 15.06.2011. do 19.07.2015. godine. Pravnosnažnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2080/18 od 23.11.2018. godine, poništen je kao nezakonit akt tuženog kojim je raskinut ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova od 19.06.2015. godine i utvrđeno da je ovde tužilac po sili zakona zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog dana 16.06.2015. godine, te da je tuženi obavezan da tužioca vrati na rad. U toku je parnica po tužbi ovde tužioca protiv tuženog i radi isplate materijalne štete zbog manje isplaćenih i neisplaćenih primanja i doprinosa za period od 16.06.2011. godine do 19.07.2015. godine te naknade nematerijale štete zbog duševnih bolova usled povrede ličnog i poslovnog ugleda. Tužbom u ovoj parnici tužilac traži da se utvrdi da je prema njemu izvršena diskriminacija u oblasti rada, da je povređeno njegovo lično svojstvo njegov radnopravni status, a da se diskriminatorsko ponašanje ogleda u isplati manje zarade za isti rad u odnosu na druge zaposlene koji su obavljali iste poslove kod tuženog, ili koji su sa tuženim zaključili ugovor o radu na neodređeno vreme.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su ocenili da je zahtev neosnovan. Nalaze da se radnopravni status tužioca ne može okarakterisati kao njegovo lično svojstvo u smislu diskriminacije budući da ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova predstavlja vid fleksibilne forme rada koji Zakon o radu poznaje, kakve forme rada predstavljaju probni rad, rad na određeno vreme, radni odnos za obavljanje poslova van prostora poslodavca sa kućnim pomoćnim osobljem, gde se zaključuje određeni ugovor koji ne predstavlja ugovor o radu na neodređeno vreme. Ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova koje je tužilac zaključio ne predstavlja osnov diskriminacije u smislu razloga diskriminacije, već formu rada koja ne predstavlja lično svojstvo tužioca. Ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova jeste poseban imenovani ugovor kojim se zasniva ugovorni odnos između poslodavca i određenog lica, ali ne i radni odnos. Diskriminacija podrazumeva nejednako postupanje prema licima koja se nalaze u sličnoj ili istoj situaciji, bez objektivnog razumnog opravdanja kada se ono zasniva na nekom ličnom svojstvu. Stoga je zaključeno da nisu ispunjeni uslovi u smislu člana 45. Zakona o zabrani diskriminacije da bi se moglo utvrditi postojanje diskriminacije i da postoji različito postupanje prema jednakima, tj da ne postoji diskriminatorsko postupanje od strane tuženog. Zaključeno je i da nisu ispunjeni ni uslovi iz člana 6. Zakona o zabrani diskriminacije kojim je propisano da neposredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva u istoj ili sličnoj situaciji bilo kojim aktom, radnjom ili propuštanjem stavljaju ili su stavljeni u nepovoljniji položaj ili bi mogli biti stavljeni u nepovoljniji položaj. Tužilac nije stavljen ni u kakav nepovoljniji položaj, a u konkretnom slučaju ne postoji ni posredna diskriminacija. Takođe je zaključeno da nije učinjena ni povreda predviđena članom 8. ni članom 16. Zakona o zabrani diskriminacije.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da u konkretnom slučaju ne postoji diskriminacija na koju se tužilac poziva. Pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da radnopravni status tužioca ne može predstavljati njegovo lično svojstvo. Ovo iz razloga što ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova predstavlja vid posebne forme rada koji poznaje Zakon o radu. Zaključivanjem takvog ugovora ne može se smatrati aktom diskriminacije jer je to forma rada koja ne predstavlja lično svojstvo tužioca. Takvim ugovorom se zasniva određeni odnos između poslodavca i određenog lica. Shodno zaključenom ugovoru lice koje obavlja takve poslove dobija određene prinadležnosti i pogodnosti. Druga lica koja su u stalnom radnom odnosu imaju druge prinadležnosti i određena prava, pa to što ista imaju zaključen ugovor o radu na neodređeno vreme ne znači da je tužilac diskriminisan jer sa njim nije zaključen takav ugovor. Zaključivanje takvog ugovora i postupanje po njemu ne može se smatrati povređivanjem ličnog svojstva tužioca u smislu Zakona o diskriminaciji, pa je pravilno zaključeno da tužilac nije učinio verovatnim da je tuženi učinio povredu načela jednakih prava i obaveza – diskriminaciju u odnosu na njega.

Navodima revizije ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane odluke. Činjenica da se tužilac poziva na druge presude nije od značaja, jer radnja diskriminacije zavisi od konteksta u kom je učinjena, pa se ne može poistovećivati status tužioca sa statusom i radnjama koje su učinjene u predmetima i presudama na koje se tužilac poziva. Radnopravni status je lično svojstvo u smislu diskriminacije, ako je zakon predvideo mogućnost zasnivanja takvog odnosa i ako je u svemu postupljeno u skladu sa napred naznačenim ugovorom.

Ni ostali navodi iz revizije tužioca nisu od takvog značaja da mogu da dovedu do drugačije odluke suda.

Imajući u vidu sve napred izloženo, Vrhovni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić