Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3063/23 od 17.01.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i prvostepena presuda je potvrđena u stavovima prvom, drugom, trećem, četvrtom i sedmom izreke. Stavom drugim izreke, prvostepena presuda je preinačena u stavovima petom i šestom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje da se obaveže tuženi da joj na ime neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2013. i 2014. godinu, isplati tražene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 29.250,00 dinara, dok je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka odbijen.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u potvrđujućem delu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/2020 i 10/2023-dr. zakon) i utvrdio da je revizija tuženog delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Revizija je izjavljena i zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP. Međutim, prema članu 407. stav 1. ZPP, revizija se zbog te povrede ne može izjaviti, jer ona nije propisana kao revizijski razlog, pa navodi revizije kojima se na nju ukazuje nisu mogli biti predmet ocene revizijskog suda.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog počev od 06.12.2005. godine. Rešenjem tuženog od 11.12.2012. godine, otkazan joj je ugovor o radu zbog odbijanja da postupi po nalogu neposrednog rukovodioca i zbog nepoštovanja radne discipline propisane opštim aktom poslodavca, u vezi sa neupisivanjem u knjigu evidencije prilikom dolaska na posao i nedoličnim ponašanjem prema zaposlenima. Tužilja je na dan donošenja tog rešenja bila u početnoj fazi trudnoće, što je utvrđeno iz izveštaja lekara i njegovog iskaza datog na ročištu, pri čemu je tuženi predlog da se veštačenjem utvrdi da li je tužilja u vreme otkaza bila trudna, povukao. Rešenjem Ministarstva nadležnog za poslove rada od 29.03.2013. godine, odloženo je izvršenje rešenja o otkazu do pravnosnažnog okončanja pokrenutog radnog spora, pa je tuženi rešenjem od 08.04.2013. godine tužilju vratio na rad do pravnosnažnog okončanja spora. Rešenjem tuženog od 30.05.2013. godine, tužilji je ponovo otkazan ugovor o radu, zbog odbijanja da zaključi aneks ugovora o radu, s tim što je dopunskim rešenjem od 22.10.2014. godine određeno da joj radni odnos prestaje istekom odsustva radi nege deteta sa 22.10.2014. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu od 11.12.2012. godine.

Odredbom člana 187. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/2005, 61/2005, 54/2009), važećeg u vreme donošenja tog rešenja, bilo je propisano da za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta, poslodavac ne može zaposlenom da otkaže ugovor o radu. Zaštita ustanovljena ovom odredbom je apsolutnog i objektivnog karaktera. Njeno dejstvo zavisi isključivo od postojanja trudnoće na dan donošenja rešenja o otkazu, a ne od saznanja poslodavca za tu okolnost, niti od prirode i osnovanosti otkaznog razloga. Navedena odredba ne propisuje nijedan izuzetak od zabrane otkaza, a da je zaštita u to vreme bila nezavisna od saznanja poslodavca potvrđuje i kasnija intervencija zakonodavca, koji je tek Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 32/2013), u članu 187. uneo stav 3., kojim se posledice povrede zabrane vezuju i za saznanje poslodavca, odnosno za naknadno obaveštavanje poslodavca od strane zaposlenog. Kako je u postupku utvrđeno da je tužilja na dan 11.12.2012. godine bila trudna, rešenje o otkazu doneto tog dana je nezakonito, bez obzira na to da li su postojali otkazni razlozi navedeni u rešenju, jer ti razlozi, i pod pretpostavkom da su dokazani, ne mogu otkloniti dejstvo zabrane iz člana 187. stav 1. Zakona o radu.

Navodima revizije kojima tuženi osporava utvrđenje da je tužilja u vreme donošenja rešenja o otkazu bila trudna u suštini se osporava utvrđeno činjenično stanje, ali se prema članu 407. stav 2. ZPP, revizija ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja kada je drugostepeni sud nakon održane rasprave potvrdio prvostepenu presudu.

Neosnovano revident ukazuje da je trebalo primeniti Konvenciju Međunarodne organizacije rada br. 183. o zaštiti materinstva (2000) potvrđenu Zakonom objavljenim u „Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori“ br. 1/10. Članom 8. stav 1. te Konvencije propisano je da se otpuštanje žene sa posla za vreme trudnoće i odsustva iz člana 4. i 5. Konvencije, ili u periodu nakon njenog povratka na posao propisanog domaćim zakonom smatra nezakonitim, osim iz razloga koji nemaju veze sa trudnoćom, porođajem i dojenjem kao njegovom posledicom, pri čemu teret dokazivanja da razlozi za otpuštanje nemaju veze sa tim okolnostima snosi poslodavac. Iz navedenog sledi da je tačno da navedena odredba ne ustanovljava apsolutnu zabranu otkaza. Međutim, Konvencija Međunarodne organizacije rada ustanovljava minimum zaštite, što proizilazi iz člana 19. stav 8. Ustava Međunarodne organizacije rada, prema kome se usvajanje Konvencije ni u kom slučaju ne može smatrati aktom koji utiče na zakon, odluku, običaj ili sporazum koji zainteresovanim radnicima obezbeđuje povoljnije uslove od onih predviđenih Konvencijom. Propisujući u članu 187. stav 1. Zakona o radu apsolutnu zabranu otkaza za vreme trudnoće i navedenih odsustava, domaći zakonodavac je opredelio viši nivo zaštite od konvencijskog minimuma, što nije u suprotnosti sa Konvencijom br. 183, već predstavlja njenu dopuštenu nadgradnju. Ovakvo rešenje saglasno je i Konvenciji Međunarodne organizacije rada br. 158. o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca (1982. godina „Službeni list SRFJ – Međunarodni ugovori“, br. 4/84), prema čijem članu 5. trudnoća i odsustvo sa rada za vreme porodiljskog odsustva ne predstavljaju valjane razloge za prestanak radnog odnosa. Stoga primenom člana 187. stav 1. Zakona o radu, umesto neposrednom primenom člana 8. Konvencije br. 183., materijalno pravo nije pogrešno primenjeno na štetu tuženog.

Iz iznetih razloga, revizija tuženog je u delu kojim se pobija odluka o poništaju rešenja o otkazu ugovora o radu od 11.12.2012. godine, kao i odluka o naknadi štete u visini izgubljene zarade sa pripadajućim doprinosima za period od prestanka radnog odnosa po tom rešenju do 03.04.2013. godine (period do vraćanja tužilje na rad rešenjem inspektora), odbijena kao neosnovana. Kako je rešenje od 11.12.2012. godine nezakonito, tužilja, koja u navedenom periodu nije radila, niti ostvarivala zaradu usled nezakonitog postupanja tuženog, ima pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade i uplatu pripadajućih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje saglasno članu 191. Zakona o radu.

Osnovano se, međutim, revizijom ukazuje da je materijalno pravo pogrešno primenjeno u delu kojim je odlučeno o zahtevu za utvrđenje ništavosti rešenja o otkazu ugovora o radu od 30.05.2013. godine dopunjenog rešenjem od 22.10.2014. godine, zbog čega je u tom delu činjenično stanje ostalo nepoputno utvrđeno.

Prema stanovištu prvostepenog suda, ovo rešenje je nezakonito zato što poslodavac zaposlenom ne može dva puta otkazati isti ugovor o radu, pa ni po različitim osnovima, odnosno zato što pre pravnosnažnosti sudske odluke o prvom otkazu nije mogao doneti novu odluku o otkazu istog ugovora o radu. Prema stanovištu drugostepenog suda, zakonitost rešenja od 30.05.2013. godine zavisi od zakonitosti rešenja od 11.12.2012. godine, jer je doneto u postupku u kome je tužilja privremeno vraćena na rad, pa nezakonitost prvog rešenja povlači i nezakonitost drugog.

Nijedno od ovih stanovišta se ne može prihvatiti, jer za njih nema uporišta u zakonu.

Rešenjem inspektora rada, donetim na osnovu člana 271. Zakona o radu, odloženo je izvršenje rešenja o otkazu od 11.12.2012. godine do pravnosnažnog okončanja radnog spora, pa je tužilja rešenjem tuženog od 08.04.2013. godine vraćena na rad. Vraćenjem na rad uspostavljen je, do pravnosnažnog okončanja spora, kontinuitet radnog odnosa u kome tužilja i tuženi ostvaruju sva prava i obaveze iz radnog odnosa. U takvoj situaciji poslodavac nije lišen ovlašćenja da zbog okolnosti nastalih posle vraćanja zaposlenog na rad, donese novo rešenje o otkazu, zasnovano na drugom, samostalnom otkaznom razlogu. Zakonitost svakog rešenja o otkazu ceni se samostalno, prema otkaznom razlogu i postupku u kome je doneto, a ne izvodi se iz pravne sudbine ranije donetog rešenja. Rešenje od 30.05.2013. godine doneto je zbog odbijanja tužilje da zaključi aneks ugovora o radu, dakle po osnovu koji je činjenično i pravno nezavistan od razloga prvog otkaza, pri čemu je dopunskim rešenjem određeno da tužilji radni odnos prestaje tek istekom odsustva radi nege deteta, 22.10.2014. godine. Nižestepeni sudovi, međutim, zakonitost ovog rešenja uopšte nisu ispitivali s obzirom na otkazni razlog zbog koga je doneto, niti s obzirom na odredbu člana 187. Zakona o radu u redakciji važećoj u vreme njegovog donošenja („Službeni glasnik RS“, br. 32/13), već su ga ocenili iz razloga koji, kako je navedeno, nemaju osnova u zakonu.

Na ponovljenom suđenju prvostepeni sud će imajući u vidu iznete razloge, kao i navode tužilje na kojima se zasniva zahtev za utvrđenje ništavosti tog rešenja, ponovno oceniti zakonitost rešenja od 30.05.2013. godine dopunjenog rešenjem od 22.10.214. godine, a s obzirom na otkazni razlog zbog koga je doneto. Imajući u vidu da tužilja nije zahtevala vraćenje na rad, a da odluka o naknadi štete u visini jedne zarade doneta primenom člana 191. stav 5. Zakona o radu, kao i odluka o naknadi štete u visini izgubljene zarade sa pripadajućim doprinosima za period od 23.10.2014. godine do zasnivanja radnog odnosa tužilje kod drugog poslodavca, zavisi od ocene zakonitosti tog rešenja, i odluke nižestepenih sudova u tom delu su morale biti ukinute.

Na osnovu iznetog, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke primenom člana 414. stav 1. ZPP, a u stavu drugom izreke primenom člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković