Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa punomoćnik Novica Jovanović, advokat iz ... protiv tuženog „Goša montaža“ AD sa sedištem u Novom Beogradu, koga zastupa punomoćnik Ivan Vujić, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2311/17 od 23.02.2018. godine, u sednici veća održanoj dana 20.05.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2311/17 od 23.02.2018. godine i presuda Osnovnog suda u Velikoj Plani P1 371/2015 od 08.03.2017. godine u stavu prvom, stavu drugom i stavu četvrtom izreke i predmet vraća prvostepenom sudu, na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Velikoj Plani P1 371/2015 od 08.03.2017. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca AA iz ... pa je poništeno kao nezakonito rešenje broj .../... od 08.07.2015. godine tužene „Goša montaža“ AD iz ..., kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu zbog viška zaposlenih. Stavom drugim izreke obavezan je tuženi da tužioca vrati na rad u roku od 8 dana od prijema presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom trećim izreke odbačena je tužba da sud tužioca rasporedi na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, znanju i iskustvu stečenim radom u roku od 8 dana od prijema pismenog otpravka presude. Stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da tužiocu, na ime nužnih parničnih troškova, isplati iznos od 98.250,00 dinara, u roku od 8 dana po pravnosnažnosti presude.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2311/17 od 23.02.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, drugom i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke odbijen je zahtev tuženog za nkanadu troškova nastalih u postupku po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, iz svih zakonskih razloga zbog kojih se revizija može izjaviti.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ...87/18) i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. U reviziji se ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, koja nije propisana kao revizijski razlog, u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. Zakona o parničnom postupku,

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog na osnovu ugovora o radu br. .../... od 30.10.2002. godine na poslovima organizatora plana i analize, a ugovorom o radu br. .../... od 16.09.2014. godine tužiocu je utvrđena osnovna zarada u skladu sa Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova. Aneksom A-... uz ugovor o radu od 04.09.2013. godine tužilac je raspoređen na poslove ..., ..., da bi rešenjem tuženog .../... od 21.01.2013. godine bio imenovan za predstavnika rukovodstva za Službu ... u Sektoru za ... .

Osporenim rešenjem tuženog broj .../... od 08.07.2015. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu počev od 09.07.2015. godine usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena i smanjenja obima posla, zbog čega je prestala potreba za obavljanjem poslova koje je tužilac obavljao po ugovoru o radu, a kod poslodavca mu se nije moglo obezbediti obavljanje drugih odgovarajućih poslova ili osposobljavanje za rad na drugim poslovima, niti upućivanje na rad kod drugog poslodavca. Tužiocu je utvrđena otpremnina koja mu je isplaćena i poučen je da ima pravo da se u roku od 30 dana od prestanka radnog odnosa prijavi Nacionalnoj službi za zapošljavanje radi ostvarivanja prava za slučaj nezaposlenosti, shodno odredbama člana 160. Zakona o radu. Navedenom otkazu ugovora o radu je prethodila Odluka tuženog od 22.06.2015. godine kojom je utvrđeno da je kod tuženog prestala potreba za radom 29 radnika (16 zbog ukidanja poslova i 13 zbog smanjenja broja zaposlenih), među kojima je bio i tužilac zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena i smanjenog obima posla. Izmenama i dopunama Pravilnika o organizaciji i sistematizacji poslova tuženog od 30.06.2015. godine ukinuti su poslovi operativni i referent sistema za obezbeđenje kvaliteta, na koje je bio raspoređen tužilac. S obzirom da je tužilac bio jedini izvršilac na ovom radnom mestu nije bilo potrebe da se primene individualni kriterijumi kod ocene rada tužioca niti dopunski kriterijumi. Pre davanja otkaza tuženi nije tužiocu ponudio raspoređivanje na druge poslove, mada je tužilac tokom svog dugogodišnjeg rada kod tuženog obavljao različite poslove u Sektoru ..., u Službi ..., dok je na samom početku karijere obavljao poslove u Službi ... . Takođe, tužiocu nije ponuđena ni prekvalifikacija ni dokvalifikacija niti raspoređivanje kod drugog poslodavca pre donošenja rešenja o otkazu po osnovu tehnološkog viška.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je zaključio da je tuženi tendencioznim raspoređivanjem tužioca na radno mesto ..., samo devet meseci pre nego što je to radno mesto ukinuto, tuženi kao poslodavac ugrozio tužiočevo pravo da ostane na radu i dalje obavlja poslove koje je obavljao i pre raspoređivanja na poslove koji su zatim ugašeni. Pored toga, tužiocu je moglo biti ponuđeno obavljanje bilo kojih drugih režijskih poslova sa punim ili nepunim radnim vremenom, ili mu je mogla biti ponuđena prekvalifikacija ili dokvalifikacija i raspoređivanje kod drugog poslodavca, što tuženi nije učinio, a u obrazloženju odluke stoje uopšteni navodi da je za obavljanjem poslova na koje je zaposleni bio raspoređen prestala potreba usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena i smanjenja obima posla, pa tužilac nije mogao da zaključi zašto je baš on oglašen tehnološkim viškom i zašto baš on kao izvršilac mora da snosi posledice smanjenja obima posla kod poslodavca do te mere da poslovi na kojima je raspoređen moraju biti ugašeni. Sve navedeno, prema stavu prvostepenog suda čini osporeno rešenje nezakonitim.

Drugostepeni sud je prihvatio ocenu prvostepenog suda da tuženi nije ispoštovao zakon i predviđenu proceduru oko donošenja osporenog rešenja, u smislu ponude poslodavca zaposlenom da bude premešten na druge poslove kod poslodavca, ili obezbeđenje rada kod drugog poslodavca, ili mogućost prekvalifikacije za zapošljavanje za rad u drugoj struci ili dokvalifikacije za sticanje višeg stepena stručne spreme u okviru iste struke. U obrazloženju osporenog rešenja su samo uopšteni navodi da je za obavljanje poslova na koje je zaposleni bio raspoređen prestala potreba usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena i smanjenja obima posla. Prema stanovištu drugostepenog suda, u osporenom rešenju nisu sadržani stvarni razlozi koji su izazvali da usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem poslova koje je tužilac obavljao po ugovoru o radu i stvarni razlozi da se tužiocu nije mogla obezbediti bilo koja od mera zapošljavanja, zbog čega je osporeno rešenje nezakonito.

Vrhovni kasacioni sud smatra da nižestepeni sudovi,odlučujući o tužbenom zahtevu, zbog pogrešne primene materijalnog prava nisu potpuno utvrdili činjenično stanje.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako usled tehnolških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Prema odredbi člana 175. stav 1. istog Zakona ugovor o radu se otkazuje rešenjem u pisanom obliku i obavezno sadrži obrazloženje i pouku o pravnom leku.

Odredbama članova 153-158. Zakona o radu propisan je način utvrđivanja viška zaposlenih kod poslodavca, kada je s obzirom na ukupan broj zaposlenih i broj zaposlenih koji su višak, neophodno donošenje programa rešavanja viška zaposlenih, pa je propisana sadržina programa i postupak njegovog donošenja, a pored ostalog, članom 155. stav 1. tačka 4. propisano je da program sadrži kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih.

U konkretnom slučaju nije sporno da tuženi nije bio dužan da, na osnovu člana 153. Zakona o radu, donese program rešavanja viška zaposlenih, s obzirom na ukupan broj zaposlenih i broj radnika za čijim je radom prestala potreba zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena i smanjenog obima posla.

Osnovano se u reviziji ukazuje na mogućnost i ovlašćenje tuženog kao privrednog subjekta – poslodavca da sprovede postupak utvrđivanja viška zaposlenih, odnosno utvrdi promene – ekonomske, tehnološke ili organizacione, s obzirom da organizacija rada i poslovanja spada u autonomnu i samostalnu oblast delovanja poslodavca, zbog čega sud ne može da ocenjuje opravdanost ukidanja ili osnivanja poslova (radnih mesta) odnosno povećanja ili smanjenja broja izvršilaca na određenim poslovima (radnim mestima). S toga se i ne može prihvatiti stav nižestepenih sudova da je tužiocu moralo da bude na jasan način ukazano zašto je baš on oglašen tehnološkim viškom i zašto baš on kao izvršilac mora da snosi posledice smanjenja obima posla kod poslodavca do te mere da poslovi na kojima je raspoređen moraju biti ugašeni. Stvarni razlozi koji su izazvali prestanak potrebe za obavljanje poslova koje je tužilac obavljao, prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, upravo predstavljaju zadiranje u ocenu organizacije rada i poslovanja tuženog.

U obrazloženju osporenog rešenja je navedeno da tužiocu nisu mogle biti obezbeđene druge mere zapošljavanja zbog prestanka potrebe za njegovim radom. Teret dokazivanja činjenice da je tuženi bio u mogućnosti da tužiocu obezbedi drugi posao odgovarajući njegovoj stručnoj spremi ili prekvalifikaciju i rad kod drugog poslodavca je na tužiocu, u smislu člana 231. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Tužilac je u toku postupka isticao da je bilo mogućnosti da bude premešten na drugi odgovarajući posao kod poslodavca, s obzirom na poslove koje je ranije obavljao, ali prvostepeni sud, u dokaznom postupku nije na pouzdan način ispitao ove navode tužioca, kako bi utvrdio njihovu osnovanost. Tačno je da postoji obaveza poslodavca da pismeno ponudi zaposlenom premeštaj na druge odgovarajuće poslove, kod istog poslodavca ili kod drugog poslodavca, prekvalifikaciju ili dokvalifikaciju, ali ako ne postoji mogućnost za sprovođenje takvih mera zapošljavanja u postupku sprovođenja organizacionih promena, u obrazloženju rešenja o otkazu ugovora o radu i nije moguće dati podrobnije obrazloženje o nepostojanju mogućnosti za tako nešto. Zato je zaposleni, u sudskom postupku kojim traži poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, dužan da dokaže da je postojalo radno mesto na koje je mogao da bude raspoređen, zbog čega poslodavac nije trebalo da donese pobijano rešenje.

S obzirom na navedeno, činjenično stanje nije potpuno utvrđeno, pa pravilnost primene materijalnog prava nije mogla biti ispitana, zbog čega je odlučeno kao u izreci.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će postupiti po primedbama iz ovog rešenja i utvrditi na pouzdan način da li je tuženi imao mogućnosti da tužioca rasporedi na druge odgovarajuće poslove, te zbog čega je tužilac bio raspoređen na novo radno mesto samo devet meseci pre nego što je to isto radno mesto ukinuto. Pošto postupi po primedbama prvostepeni sud će ponovo odlučiti o tužbenom zahtevu.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci rešenja, na osnovu člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić