U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz …, čiji je punomoćnik Igor Anđelković, advokat iz …, protiv tuženog „BB“ DOO iz …, koga zastupa punomoćnik Miša Barac, advokat iz …, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 917/2017 od 18.04.2018. godine, u sednici veća održanoj dana 14.11.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 917/2017 od 18.04.2018. godine.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po reviziji.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vranju P1 123/16 od 03.11.2016. godine, stavom prvim izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca i poništeno je kao nezakonito rešenje o otkazu ugovora o radu broj …/… od 15.08.2012. godine, kojim je otkazan ugovor o radu broj …/… od 23.04.2012. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da sud obaveže tuženog da ga vrati na rad, na radno mesto rukovodioca … u … i omogući mu da obavlja poslove i radne zadatke koje je obavljao pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu od 15.08.2012. godine. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da naknadi tužiocu parnične troškove u iznosu od 128.625,00 dinara, u slučaju docnje sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 917/2017 od 18.04.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Vranju P1 123/16 od 03.11.2016. godine u stavu drugom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da sud poništi kao nezakonito rešenje tuženog broj …/… od 15.08.2012. godine o otkazu ugovora o radu tužiocu. Stavom  trećim izreke, preinačena je odluka o troškovima parničnog postupka sadržana u stavu trećem izreke prvostepene presude tako što je obavezan tužilac da naknadi tuženom troškove parničnog postupka u iznosu od 203.250,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti presude pa do isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 33.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno preko punomoćnika izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka učinjene pred drugostepenim sudom i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužioca sa zahtevom za naknadu troškova za sastav odgovora.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. U vezi člana 441. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 72/11, 49/13- US, 74/13-US, 55/14 i 87/18- u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Na druge bitne povrede postupka koje mogu biti revizijski razlog u smislu člana 407. stav 1. tačke 2. i 3.ZPP se ne ukazuje revizijom. Nije učinjena ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi članova 228. i 231. ZPP, na koju se u reviziji posebno ukazuje, jer nema nepravilne primene ovih zakonskih odredbi u postupku pred drugostepenim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je dana 23.04.2012. godine zaključio sa tuženim ugovor o radu na određeno vreme od šest meseci, na radnom mestu rukovodioca … u … sa punim radnim vremenom, opisom poslova i ostalim pravima i obavezama kao u ugovoru. Tuženi je 11.07.2012. godine doneo rešenje kojim je za 15% umanjio tužiočevu zaradu za jun 2012. godine zbog smanjenog radnog učinka. Narednog dana tuženi je izdao tužiocu pisano upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu zbog učinjene povrede radne obaveze predviđene članom 21. stav b) tačka 27. ugovora o radu, zato što je u periodu od 21 čas dana 05.06.2012. godine do 02 časova dana 06.06.2012. godine koristio službeno vozilo u privatne svrhe bez izričitog odobrenja. Tužilac se nije izjasnio na ovo upozorenje i tuženi je 15.08.2012. godine doneo rešenje kojim je tužiocu prestao radni odnos otkazom ugovora o radu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je našao da je tužilac korišćenjem službenog vozila u privatne svrhe bez izričitog ovlašćenja učinio povredu radne obaveze predviđene ugovorom o radu koja mu je stavljena na teret, ali je i pored toga usvojio tužbeni zahtev i poništio kao nezakonito osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu primenom pravnog načela „ne dva puta o istoj stvari“, smatrajući da je tužilac dvaput kažnjen za istu povredu radne obaveze i to prvi put izricanjem novčane kazne rešenjem od 1.07.2012. godine, a drugi put otkazom ugovora o radu rešenjem od 15.08.2012. godine.

Ovakav zaključak prvostepenog suda drugostepeni sud nije prihvatio sa obrazloženjem da rešenje tuženog od 11.07.2012. godine, kojim je tužiocu umanjena zarada za jun za 15%, nije odluka poslodavca o novčanom kažnjavanju zbog povrede radne obaveze, već odluka o smanjenju zarade srazmerno ostvarenom radnom učinku tog meseca, što proizlazi iz izreke tog rešenja. Polazeći od tako zauzetog stava, drugostepeni sud je zaključio da nema dvostrukog kažnjavanja tužioca, te da je otkaz ugovora o radu zbog povrede radne obaveze zakonit.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud zaključio da je tužilac izvršio povredu radne obaveze koja mu je osporenim rešenjem stavljena na teret, odnosno da je ispoljio ponašanje koje je takvo da ne može da nastavi dalji rad kod tuženog. U toku postupka je nesporno utvrđeno da je tužilac koristio službeno vozilo u privatne svrhe van radnog vremena, dok je putni nalog koji je priložen u kopiji od strane tužioca kao dokaz za suprotne tvrdnje da je korišćenje vozila spornom prilikom bilo u službene svrhe, ocenjen kao neverodostojan dokaz jer je suprotan svim ostalim putnim nalozima koji su u originalu priloženi od tuženog, a za koje se veštak izjasnio da su verodostojni. Shodno tome, a kao se tužilac nije ni izjasnio da uručeno pisano upozoreanje poslodavca o postojanju otkaznog razloga, pravilno je drugostepeni sud odbio tužbeni zahtev tužioca za poništaj osporenog rešenja o otkazu ugovora o radu saglasno članu 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu u vezi sa članom 21. stav b) tačka 27. Ugovora o radu, kao i zahtev za reintegraciju – vraćanje na rad, u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Iz navedenih razloga, na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke, bez detaljnog obrazlaganja revizijske odluke u smislu stava 2. istog člana, jer se u reviziji ponavljaju žalbeni navodi, koje je u potpunosti, detaljno i obrazloženo cenio drugostepeni sud.

Odluka o zahtevu tuženog za naknadu troškova postupka po reviziji, sadržana u drugom stavu izreke, doneta je primenom članova 153. stav 1., 154. i 165. stav 1. ZPP., jer troškovi tuženog za sastav odgovora na reviziju, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu bili potrebni za vođenje ove parnice.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić