Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. i 441. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23) - ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tuženog bila u radnom odnosu na neodređeno vreme počev od 2008. godine do 18.07.2019. godine, na radnom mestu ... u Pogonu ... . Tužilji je radni odnos prestao zaključenjem sporazuma o prestanku radnog odnosa od 18.07.2019. godine, koji sporazum je tužilja svojeručno potpisala. Pre zaključenog sporazuma tuženi je tužilji uputio obaveštenje od 18.07.2019. godine kojim je tužilju pismeno obavestio o posledicama zaključnja sporazuma o prestanku radnog odnosa odnosno, tj. da tužilja zaključenjem sporazuma nema pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti. Predmetno obaveštenje tužilja je primila dana 18.07.2019. godine. Prema zaključenom sporazumu tužilji je radni odnos prestao sa danom 15.07.2019. godine. Sporazumni prestanak radnog odnosa je bio na inicijativu tužilje koja se tuženom obratila zahtevom za sporazumni prestanak radnog odnosa, navodeći da zahtev podnosi svojom slobodnom voljom, bez ikakve prinude. Tužilja je tokom postupka isticala da prilikom potpisivanja sporazuma nije bila sposobna da shvati značaj svojih radnji i dejstva sporazuma kao ni da upravlja svojim postupcima, shodno prirodi bolesti od koje boluje. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka neuropsihijatra utvrđeno je da tužilja ne boluje od duševne bolesti, zaostalosti u razvoju, privremene duševne poremećenosti niti druge teže duševne poremećenosti, kao ni bolesti zavisnosti, niti je od istih bolovala prilikom zaključenja sporazuma o prestanku radnog odnosa sa tuženim, te je bila svesna svojih radnji i mogla da upravlja svojim postupcima. Tužilja je osoba donjih prosečnih primarnih intelektualnih potencijala koja funkcioniše na graničnom nivou zbog nedostatka edukacije bez registrovanih komplikacija ovakve ličnosti, ali da je imala očuvanu sposobnost da shvati značaj i posledice sporazumnog raskida radnog odnosa i pisanja zahteva za istim i to u potpunosti imajući u vidu njeno psihičko stanje, dijagnozu tumora ... i ordinarnu terapiju, kao i da je u potpunosti sposobna da se samostalno stara o svojim pravima i interesima. Prema izjašnjenju veštaka, oštećenja pažnje kod tužilje, odnosno srednje teška mentalna subnormalnost koji su navedeni u nalazu i mišljenju psihologa od 25.5.2009. godine, ne utiču na sposobnost tužilje da shvati značaj potpisivanja sporazuma o prestanku radnog odnosa, jer je tužilja jasno znala da ako potpiše sporazum neće dolaziti na posao, niti dobijati platu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev, nalazeći da je sporazum o prestanku radnog odnosa zaključen u skladu sa odredbama člana 177. Zakona o radu, na osnovu slobodno izražene volje tužilje za njegovo zaključenje, da je sporazum potpisan od strane tužilje, kao i da je tužilja prilikom zaključenja sporazuma o prestanku radnog odnosa sa tuženim bila sposobna da shvati značaj svojih radnji i mogla da upravlja svojim postupcima.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Jedan od razloga za prestanak radnog odnosa po članu 175. tačka 3. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05...75/14) je sporazum između zaposlenog i poslodavca, koji saglasno članu 177. tog zakona mora izražavati saglasnost volja ugovornih strana.

Odredbom člana 177. Zakona o radu, u stavu 1. propisano je da radni odnos može da prestane na osnovu pisanog sporazuma poslodavca i zaposlenog. Stavom 2. navedenog člana propisano je da je pre potpisivanja sporazuma poslodavac dužan da zaposlenog pisanim putem obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti. Prema citiranoj odredbi zakona osnov za prestanak radnog odnosa je sporazum koji zaključuju poslodavac i zaposleni. Smatra se da je sporazum zaključen kada poslodavac i zaposleni postignu saglasnost, kako o prestanku radnog odnosa, tako i u pogledu ostalih pitanja koja su od značaja za prestanak radnog odnosa (dan prekida rada, isplata neisplaćenih zarada i drugih primanja po osnovu rada, pravo u pogledu neiskorišćenog godišnjeg odmora i dr). Da bi sporazumni prestanak radnog odnosa proizvodio radnopravno dejstvo on mora da bude rezultat slobodno izražene volje, da bude zaključen u pisanoj formi, budući da takav sporazum ima snagu konačnog pojedinačnog akta i prestavlja osnov za prestanak radnog odnosa.

U konkretnom slučaju, parnične stranke su zaključile osporeni sporazum o prestanku radnog odnosa 18.07.2019. godine, tužilja je isti svojeručno potpisala, a shodno članu 177. stav 2. Zakona o radu obaveštena je o svim posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti. Pobijani sporazum zaključen je na inicijativu tužilje i u svemu u skladu sa članom 177. Zakona o radu, a tužilja nije dokazala da je prilikom potpisivanja sporazuma bila u stanju smanjene uračunljivosti, odnosno da nije mogla da shvati značaj i posledice svojih radnji u pogledu potpisivanja sporazuma. Stoga, nisu osnovani revizijski navodi kojima se osporava pravilna primena materijalnog prava.

Suprotno navodima revizije, iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka, kao i iz izjašnjenja veštaka, utvrđeno je da je tužilja imala očuvanu sposobnost da shvati značaj i posledice sporazumnog raskida radnog odnosa i pisanja zahteva za istim, kao i da oštećenja pažnje kod tužilje, odnosno srednje teška mentalna subnormalnost koji su navedeni u nalazu i mišljenju psihologa od 25.5.2009. godine, ne utiču na sposobnost tužilje da shvati značaj potpisivanja sporazuma o prestanku radnog odnosa, zbog čega se neosnovano revizijom ukazuje na navedeni nalaz psihologa od 25.02.2009. godine.

Imajući u vidu da je tužilji zakonito prestao radni odnos, neosnovan je njen zahtev za vraćanje na rad, u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Ostalim navodima revizije se pobija utvrđeno činjenično i ocena izvedenih dokaza, što nije dozvoljeno u revizijskom postupku, u smislu odredbe člana 407. stav 2. ZPP. Osim toga, u reviziji se ponavljaju navodi koji su isticani u žalbi tužilje, koje navode od značaja za pravilnu odluku o izjavljenoj žalbi je pravilno i obrazloženo cenio drugostepeni sud.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Sastav odgovora na reviziju nije bila nužna radnja za donošenje odluke o reviziji, pa je odluka u stavu drugom izreke doneta na osnovu odredbi člana 165. stav 1. i 154. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković