Tuženi je podneo odgovor na reviziju, ne zahtevajući naknadu za troškove njenog sastava.

Predmet tražene pravne zaštite o kome je odlučeno pobijanom presudom je isplata razlike u zarade tužilji, a pravnosnažnom presudom je tužbeni zahtev odbijen. O ovom pravu tužilje, koja je u utuženom periodu radila kod tuženog kao stručni saradnik za naučnoistraživački rad (i da joj je u skladu sa time obračunavana i isplaćivana zarada prema koeficijentu od 17,32 a u skladu sa zaključenim ugovorom o radu od 07.07.2014. godine), odlučeno je uz primenu materijalnog prava koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog suda u predmetima sa pravnim i činjeničnim stanjem kao u ovoj pravnoj stvari, a tiče se primene člana 104. Zakona o radu, člana 6. stav 1. tačka 6 Zakona o visokom obrazovanju i člana 21. i 25. Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova na Elektronskom fakultetu od 22.03.2018. godine. U pobijanoj drugostepenoj odluci izražen je pravni stav, da činjenica da je tužilja na osnovu Odluke Komisije za sticanje naučnih zvanja pri Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja od 02.01.2017. godine, samoinicijativno stekla zvanje naučnog saradnika (za koje rano mesto je, odredbom člana 41. tačka 4 Uredbe o normativima i standardima uslova rada univerziteta i fakulteta za delatnosti koje se finansiraju iz budžeta, propisan koeficijent složenosti rada od 25,65), ne može po automatizmu dovesti do promene koeficijenta za obračun i isplatu zarade, bez izmene ugovorenih uslova rada, a što je u skladu sa praksom Vrhovnog suda po ovom pitanju, zbog čega nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj. Posebnom revizijom ne može se pobijati pravnosnažna presuda zbog pogrešne ocene izvedenih dokaza (čime se zapravo osporava utvrđeno činjenično stanje) zbog čega u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba za ujednačavanjem sudske prakse ili novog tumačenja prava, a revident ne prilaže različite sudske odluke u kojima je drugačije odlučeno u istoj ili sličnoj činjenično-pravnoj situaciji. Iz navedenog razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate podneta je 02.03.2022. godine, a podneskom od 29.03.2024. godine tužba je preinačena povećanjem zahteva. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude je 1.084.608,12 dinara. Ovaj iznos, prema srednjem kursu NBS na dan preinačenja tužbe, predstavlja dinarsku protiv-vrednost ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinsko-pravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe, to je Vrhovni sud, primenom člana 403. stav 3. ZPP, našao da revizija nije dozvoljena.

Na osnovu izloženog, Vrhovni sud je na osnovu člana 413. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke ovog rešenja.

Predsednik veća-sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković