Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. tačka 3. ZPP, i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 10/23) i utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, niti je učinjena neka druga bitna povreda postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u periodu od 15.03.2014. godine do 31.08.2018. godine (više od četiri godine) obavljao kod tuženog poslove u Odeljenju za zamenu vodomera kao ... . Polazeći od odredbe člana 33. i člana 197. Zakona o radu i odredbe člana 66. Zakona o obligacionim odnosima, utvrđeno je da je tužilac u navedenom periodu neprekidno u kontinuitetu radio kod tuženog sa punim radnim vremenom i obavljao sistematizovane poslove, te da ovi poslove po svojoj prirodi i svrsi ne predstavljaju privremene i povremene poslove u smislu člana 197. Zakona o radu budući da poslodavac ove ugovore može da zaključi samo za poslove koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini. U konkretnom slučaju, radilo se o poslovima za čijem je obavljanjem postojala stalna potreba i svi ugovori koje je tužilac zaključio sa tuženim sadržinski imaju elemenete ugovora o radu propisane članom 33. Zakona o radu. Tužilac je u kontinuitetu obavljao naznačene poslove u trajanju dužem od četiri godine, a ti poslovi su kod tuženog sistematizovani, pa je stoga zaključak da njegov radni angažman ima karakter radnog odnosa na neodređeno vreme. U suprotnom bi obavljanje takvih istovrsnih poslova predstavljalo zloupotrebu prava zaključuje da su naznačeni ugovori o obavljanju privremenih i povremenih poslova ništavi, pa imajući u vidu odredbu člana 32. Zakona o radu, to je zaključio da je tužilac zasnovao rad na neodređeno vreme. Shodno tome je tužbeni zahtev usvojen.

Drugostepeni sud je u svemu prihvatio pravnu argumentaciju prvostepenog suda. Polazeći od odredbe člana 197. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 24/05 ... 75/14) gde je propisano da poslodavac može za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini, da zaključi ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova. Ugovor o privremenim i povremenim poslovima su specifični ugovori jer podrazumevaju rad van radnog odnosa, a lica koja se angažuju putem ovakvih pisanih ugovora nemaju svojstvo zaposlenih lica. Bitno obeležje ovih ugovora je njihova pravna priroda, odnosno ovi ugovori se zaključuju samo radi obavljanja poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 dana u kalendarskoj godini. Takvi ugovori predstavljaju disimulovane ugovore i ništavi su shodno članu 103. Zakona o obligacionim odnosima. Iz toga proizilazi da je tužilac kod tuženog zasnovao radni odnos na neodređeno vreme, te da je tužiocu nezakonito prestao radni odnos kod tuženog dana 31.08.2018. godine.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijlano pravo, što je za posledicu imalo nepotpuno i nepravilno utvrđeno činjenčno stanje.

Nižestepeni sudovi polaze od primene odredbe člana 197. Zakona o radu, a u vezi člana 32. istog Zakona i zaključuju da su ugovori o obavljanju privremenih i povremenih poslova koje je tužilac zaključio sa tuženim simulovani ugovori, te su shodno članu 103. Zakona o obligacionim odnosima ništavi. Iz toga zaključuju da je tužilac kod tuženog zasnovao radni odnos na neodređeno vreme počev od 15.03.2014. godine kao radnik na održavanju vodovodne mreže – ... . Nižestepeni sudovi nisu uzimali u obzir da je tuženi javno preduzeće koje po članu 2. stav 2. tačka 5. Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 54/09, sa kasnijim izmenama i dopunama), spada u korisnike javnih sredstava, zbog čega se u odnosu na njega primenjuju i odredbe tog Zakona. Zakonom o izmenama i dopunama tog Zakona („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 108/13) u članu 27e dodat je stav 34. kojim je propisano da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2015. godine izuzev uz saglasnost tela Vlade, a taj rok je produžavan sve do 31.12.2020. godine.

Odredbom člana 105. Zakona o budžetskom sistemu propisano je da ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa uz suprotnosti sa tim Zakonom, primenjuju se odredbe tog Zakona. Iz navedene odredbe proizilazi da se odredbe Zakona o budžetskom sistemu, kojima je propisana zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licima radi popunjavanja slobodnih odnodno upražnjenih radnih mesta kod korisnika javnih sredstava, u odnosu na odredbe Zakona o radu, u odnosu posebnog prema opštem zakonu i da se zato primenjuju pravila da odredbe posebnog zakona derogiraju odredbe opšteg zakona.

Iako se tuženi pozivao na naznačene odredbe Zakona o budžetskom sistemu, drugostepeni sud je samo paušalno naveo da pozivanje na te odredbe nije od posebnog značaja u konkretnoj pravnoj situaciji.

Postojanje izuzetaka od zabrane novog zapošljavanja, predviđeno je članom 27a stavovima 35. – 37. Zakona o budžetskom sistemu. Prema tim odredbama, izuzetnost stava 34. tog člana radni odnos sa novim licima mogao se zasnovati uz saglasnost tela Vlade na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva. U konkretnom slučaju nema dokaza da je tuženi na osnovu člana 27e stav 35. – 37. Zakona o budžetskom sistemu i člana 3. stav 1. Uredbe o postupku za pribavljanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika sredstava („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 113/13 sa kasnijim izmenama i dopunama) data saglasnost komisije za davanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje. Nižestepeni sudovi se pozivaju na odredbu člana 32. stav 2. Zakona o radu koji pripisuje da ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom 1. ovog člana, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad. U konkretnom slučaju postojali su zaključeni ugovori o obavljanju privremenih i povremenih poslova, a postojala je i zabrana zapošljavanja bez posebnog odobrenja nadležnog tela Vlade. Nije utvrđivano da li je dobijena saglasnost posebnog tela Vlade za zasnivanje radnog odnosa vezano za dodatno radno angažovanje drugih lica osim već zaposlenih, što sve ukazuje na okolnost da je sud pošao od pogrešne primene materijalnog prava, pri čemu je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, što je ishodovalo donošenjem odluke koja je morala biti ukinuta.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će imati u vidu primedbe Vrhovnog suda, po istima postupiti, izvešće dodatne dokaze na okolnost utvrđivanja napred naznačenih činjenica i po pravilnom i potpuno utvrđenom činjeničnom stanju doneće zakonitu odluku.

Shodno iznetom, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci rešenja.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković