Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011…10/2023), Vrhovni sud je ocenio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila radno angažovana kod tuženog u periodu od 25.08.2009. godine do 31.08.2018. godine, po osnovu više sukcesivno zaključenih ugovora o radu na određeno vreme i po osnovu ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova. Ugovorima o radu na određeno vreme od 24.02.2014. godine do 31.10.2016. godine tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog i obavljala poslove radnog mesta referent ..., koje radno mesto je bilo sistematizovano Pravilnikom o sistematizaciji kod tuženog. Počev od 01.11.2016. godine do 26.04.2017. godine, tužilja je sa tuženim zaključila veći broj ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova za obavljanje poslova referent ... . Parnične stranke su i u periodu od 25.04.2017. godine do 31.08.2018. godine, zaključile više ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova. Rešenjem tuženog od 27.08.2018. godine, tužilji je otkazan ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova od 30.07.2018. godine, zbog isteka roka na koji je zasnovan sa danom 31.08.2018. godine. Pravilnikom tuženog od 07.12.2015. godine, o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova i radnih zadataka, bilo je propisano radno mesto referent ..., kao i radno mesto referent ... i za navedena radna mesta naveden je opis poslova i radnih zadataka. Dana 28.01.2016. godine Pravilnik je izmenjen dopunama, kojim je ukinuto radno mesto „referent ...“. Prema nalazu i mišljenju veštaka medicinske struke, utvrđeno je da je zbog navedenog događaja i ukidanja prava na rad i zaradu kod tužilje došlo do trajnog narušavanja stanovitog ličnog dobra kao čoveka, pod kojim se smatra individualni, lični, telesni i duševni integritet, telesno i duševno zdravlje, sloboda i dostojanstvo, posebnost i privatnog njenog ličnog i porodičnog života i ostala prava tužilje. Negativni i neprijatni osećaj kod tužilje su uzrokovani povredom takvog stanovitog ličnog dobra, te njima uslovljenim smetnjama i trajnim narušavanjem emocionalne i intrapsihičke ravnoteže. Povreda ličnog dobra je uslovila navedene posledice u vidu hroničnog stresnog poremećaja i predstavlja neimovinsku štetu tužilje. Tužba je podneta 04.02.2019. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev i primenom odredbe člana 37. stav 6. Zakona o radu utvrdio da je tužilja zasnovala radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme počev od 24.02.2016. godine, budući da je u periodu od 24.02.2014. godine do 31.10.2016. godine sa tuženim sukcesivno zaključila više ugovora o radu na određeno vreme, što je period duži od dve godine i u kom periodu neprekidnog rada je obavljala iste poslove koji su sistematizovani kod tuženog. S obzirom da tužilja nije zahtevala vraćanje na rad, prvostepeni sud je tužilji dosudio naknadu štete umesto vraćanja na rad u visini od 6 zarada, u iznosu od 300.000,00 dinara, smatrajući je pravičnom s obzirom na sve okolnosti konkretnog slučaja, primenom člana 191. stav 5. Zakona o radu. Smatrajući da su okolnosti koje su prethodile otkazu uticale na tužiljino zdravstveno stanje, i da je tuženi kao poslodavac zloupotrebio svoj položaj i naneo tužilji duševne bolove ukidanjem prava na rad i zaradu tužilje, što je dovelo do trajnog narušavanja ličnog dobra tužilje kao čoveka, prvostepeni sud je usvojio zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti, u smislu odredbe člana 200. ZOO.

Nalazeći da je prvostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 3. ZPP, jer je u delu zahteva za utvrđenje da je tužilja zasnovala radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme, odlučio po zahtevu po tužbi koja je podignuta posle roka propisanog zakonom, drugostepeni sud je, u tom delu ukinuo presudu i tužbu odbacio. Po stanovištu drugostepenog suda, protekao je zakonom propisani rok od 60 dana za podnošenje tužbe iz člana 195. Zakona o radu. Tužbeni zahtev za naknadu štete umesto vraćanja na rad, drugostepeni sud je odbio, zaključujući da, kako tužilja nije blagovremeno pokrenula postupak za utvrđenje da je zasnovala radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme, to nema osnova za naknadu štete u smislu odredbe člana 191. stav 5. Zakona o radu. Drugostepeni sud je zauzeo stav i da je tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete neosnovan iz razloga što tužilja nije dokazala da ponašanje tuženog izlazi iz okvira ovlašćenja i da je, prema objektivnim kriterijumima zaključivanje takvih ugovora bilo sa namerom da se povredi neko lično dobro tužilje, zagarantovano Ustavom.

Po oceni Vrhovnog suda stanovište drugotepenog suda je zasnovano na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 195. stav 1. Zakona o radu, propisano je da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni može da pokrene spor pred nadležnim sudom (stav 1.), a rok za pokretanje spora je 60 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava (stav 2. ovog člana). Odredbom člana 5. stav 1. Zakona o radu propisano je da je zaposleni, u smislu tog zakona, fizičko lice koje je u radnom odnosu kod poslodavca. Prema članu 30. tog zakona, radni odnos zasniva se ugovorom o radu koji zaključuju zaposleni i poslodavac.

Suprotno navodima revizije, tužilja u konkretnom slučaju traži utvrđenje prava po osnovu rada, koja su uređena posebnim zakonom – Zakonom o radu, koji propisuje poseban postupak zaštite tih prava i rok u kome se ona može ostvariti. Tužba za utvrđenje po pravilu ne zastareva, ali imajući u vidu imperativni karakter o roku za podnošenje tužbe za zaštitu prava iz radnog odnosa, propisanog članom 195. Zakona o radu, kao posebnog zakona, to se ovaj rok ima primeniti i kod tužbe za utvrđenje postojanja radnog odnosa. Dakle, rok za podnošenje tužbe je prekluzivan - materijalnopravni, što znači da se propuštanjem ovog roka gubi pravo na podnošenje tužbe, a sud je dužan da o blagovremenosti (ove) tužbe vodi računa po službenoj dužnosti.

U konkretnom slučaju, rok od 60 dana za podnošenje tužbe radi utvrđenja postojanja radnog odnosa, počeo je da teče 01.09.2018. godine, jer je tužilja prestala da radi kod tuženog 31.08.2018. godine, istekom roka na koji je zaključen poslednji ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova, i od tog dana je imala saznanja o povredi svog prava i svog radnopravnog statusa. Tužilja je tužbu podnela 04.02.2019. godine, dakle nakon isteka navedenog roka od 60 dana. U takvoj situaciji, suprotno revizijskim navodima Vrhovni sud nalazi da je pravilan zaključak drugostepenog suda da je nastupila prekluzija tj. gubitak prava na sudsku zaštitu, zbog čega je tužba tužilje u tom delu pravilno odbačena.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev za naknadu štete umesto vraćanja na rad. Ovakav zaključak drugostepenog suda je pravilan jer naknada štete predviđena zakonskom odredbom člana 191. Zakona o radu ima supstitucioni karakter i dosuđuje se umesto vraćanja na rad, tako da osnovanost zahteva za naknadu štete zavisi od osnovanosti zahteva za vraćanje na rad. U konkretom slučaju, tužilja je propustila prekluzivni rok za podnošenje tužbe za utvrđenje da je zasnovala radni odnos na neodređeno vreme, zbog čega nema osnova za naknadu štete.

Po stanovištu Vrhovnog suda, pravilno je izraženo pravno stanovište drugostepenog suda u pogledu ocene odgovornosti tuženog za naknadu nematerijalne štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede prava ličnosti, a revizijskim navodima se neosnovano ukazuje na suprotno. Lična neimovinska prava predstavljaju jedno dobro koje se često ne može izmeriti jer ne postoji adekvatni ekvivalent vrednosti, i pri tome, kod povrede ovih dobara uvek postoji subjektivni doživljaj štete na strani oštećenog koji prirodno ima tendenciju da uveća štetu u odnosu na to kakva ona zapravo jeste. Posledice koje je pretrpela tužilja mogu se podvesti pod uzročno subjektivni osećaj koji je ona stekla, međutim tužilja se potpisivanjem navedenih ugovora saglasila sa takvim načinom rada kod tuženog i na taj način ostvarivala pravo na rad i zaradu. Stoga, vezano za postojanje osnova za naknadu tražene štete, zbog subjektivne koncepcije nematerijalne štete, nije dovoljno samo da postoji povreda prava ličnosti, potrebno je postojanje objektivnih kriterijuma, odnosno da postupanje i radnje tuženog objektivno stvaraju jednu sliku da bi se moglo zaključiti da je ponašanje tuženog bilo van okvira uobičajenog i sa šikanoznim ciljem i tendencioznošću da se povredi pravo ličnosti tužilje, konkretno pravo na rad i zaradu.

Iz navedenih razloga, neosnovano se revizijom tužilje ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, pa je, primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Tužilja nije uspela u revizijskom postupku, zbog čega nema pravo na naknadu troškova revizijskog postupka koje je tražila, pa je na osnovu člana 153. i 154. ZPP, doneta odluka kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković