III OBAVEZUJE SE tužena da tužilji na ime troškova prvostepenog i drugostepenog postupka isplati iznos od 258.530,40 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude.

IV OBAVEZUJE SE tužena da tužilji naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 30.000,00 u roku od 15 dana od dana prijema otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 1278/21 od 19.06.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje da se obaveže tužena da joj isplati na ime duga i naknade štete zbog neisplaćenog iznosa od 3.400 evra utrđenog socijalnim programom kao delom programa restruktuiranja, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan 30.05.2009. godine, kao danom dospelosti potraživanja umanjenim za isplaćene iznose od 146.707,00 dinara dana 15.01.2021. godine i 18.985,37 dinara dana 15.01.2021. godine, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana dospelosti potraživanja pa do isplate i to:

- zakonsku zateznu kamatu na iznos od 322.032,70 dinara, počev od 30.05.2009. godine do 20.04.2019. godine, kao narednog dana donošenja rešenja Privrednog suda u Beogradu St 72/2015 od 19.04.2019. godine, po kom je izvršena isplata od 146.707,00 dinara,

- zakonsku zateznu kamatu na iznos u visini od 175.325,70 dinara počev od 12.04.2019. godine do 15.01.2021. godine, kao narednog dana od donošenja rešenja Privrednog suda u Beogradu St 72/2015 od 14.01.2021. godine, po kom je izvršena isplata u visini od 18.987,35 dinara,

- iznos od 156.340,33 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.01.2021. godine pa do isplate, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova postupka u iznosu od 252.000,00 dinara zajedno sa zakonskom zateznom kamatom od dana kada se steknu uslovi za izvršnost presude do isplate, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj na ime naknade troškova postupka isplati iznos od 81.000,00 dinara u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 5371/23 od 18.10.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 1278/21 od 19.06.2023. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava s pozivom na odredbu član 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP Posebna revizija je, prema odredbama člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23; u daljem tekstu: ZPP), u vezi s odredbom člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 10/23), izuzetno pravno sredstvo koje se, zbog pogrešne primene materijalnog prava, može izjaviti protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, o kome odlučuje Vrhovni sud, ceneći da li postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanjem sudske prakse ili novim tumačenjem prava.

Po oceni Vrhovnog suda, pobijana revizija tužioca u ovom sporu je dozvoljena radi ujednačavanja sudske prakse u pogledu odlučivanja o tužbenim zahtevima iz istog ili sličnog činjenično pravnog odnosa, a u vezi neisplaćenog iznosa po socijalnom programu, zbog čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je podnela tužbu protiv tuženih Kompanije „Internacional CG“ Beograd i „General eksport DP“ Beograd i Repbulike Srbije, radi isplate. U toku postupku otvoren je stečajni postupak na prvotuženim i drugotuženim. Prvostepeni sud je razdvojio postupak odnosno te tužene i nastivo postupak prema tuženoj Republici Srbiji. Tužilja je bila u radnom odnosu kod Kompanije „Internacional CG“ i Kompanije „General eksport DP“. Po javnom pozivu evidentirana je kao radnik za ostvarivanje novčane naknade u iznosu od 200 evra po godini staža. Nakon prijave tužilja se našala u pregledu evediranih radnika po osnovu isplate navedene naknade a socijalnim programom koji je sastavni deo programa restrukturiranja Kompanije „Internacional CG“ predviđena je isplata novačane naknade u visini od 200 evra za svaku godinu radnog staža koji je zaposleni ostvario u Kompaniji „DP Internacional CG“ uključujući zavisna društva koja su osnovana od strane Kompanije „Internacional CG“ i DP „General eksport“ zaključno sa 31.12.2007. godine a najviše do ukupnog iznosa od 20.660,00 evra. U postupku stečaja tužilji je naplaćen deo potraživanja od 207.115,56 dinara dana 15.10.2021. godine, kao i iznos od 26.802,86 dinara na dan 15.10.2021. godine. Ostatak iznosa nije isplaćen a trebalo je da se izvrši isplata od prodaje imovine imovinske celine bloka 20 – Kopaonik“. U skladu sa važećim programom restrukturiranja Agencija za privatizaciju Republike Srbije obavestila je Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja da je za obe imovinske celine nastupio dan ispunjenja da bi Ministarstvo ekonomije regionalnog razvoja trebalo da se obrati Ministarstvu finansija radi dobijanja saglasnosti za isplatu ove naknade zaposlenom i bivšim zaposlenim u ovim kompanijama. Ministarstvo za finansije je dopisom od 03.07.2009. godine dalo mišljenje da je moguće prihvatiti naknade iz sredstava budžeta samo pod uslovom da se realizacija vrši u okviru sredstva predviđenih zakonom o budžetu Republike Srbije za 2009. godinu, bez angažovanja dodatnih sredstava iz budžeta Republike Srbije. Do isplata navedenog iznosa nije došlo zbog čega je potraživanje tužioca ostalo neizmireno.

Shodno ovako utvrđenom činjeničnom stanju nižestepeni sudovi su odbili tužben zahtev tužilje u odnosu na tuženu Republiku Srbiju smatrajući da ista nije pasivno legitimisana, jer nije u materijalno-pravno odnosu sa tužiljom obzirom na to da tužilja nije bila u radnom odnosu kod tužene, već kod Kompanije „Internacional CG“ DP Beograd i Kompanije „General eksport DP“ Beograd u restrukturiranju a koji su doneli socijalni program koji se odnosi na isplatu tražene novčane naknade čiju isplatu tužena Republika Srbija nije preuzela ni jednim aktom. Tužilja nije dokazala da je šteta koju trpi u uzročno posledničnoj vezi sa radnjom ili propuštanjem organa tužene Republike Srbije i da se tuženoj ne može pripisati odgovornost u smislu člana 154. stav 1. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosim. Postupak privatizacije sprovodila je Agencija za privatizaciju a kasnije Agencija za vođenje sporova u postupku privatizacije. Isti su bili samostalna pravna lica sa sopstvenim pravima i obavezama i odgovornostima a njihovi propusti se ne mogu pripisati u krivicu tuženoj Republici Srbiji.

Po oceni Vrhovnog suda osnovano se revizijom tužilje ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo odlučujući o njenom zahtevu u odnosu tuženu Republiku Srbiju.

Postupanjem Agencije za privatizaciju onemogućeno je namirenje potraživanja tužilje ustanovljenim stavom 3. osnova socijalnog programa u skladu sa programom restrukturiranja Kompanije „Internacional CG“ DP Beograd. Socijalni program je sastavni deo usvojenog programa restukturiranja. Tim aktom su konstituisana prava zaposlenih i bivših zaposlenih na novčanu naknadu u visini od 200 evra za svaku godinu radnog staža ostvarenim u Kompanijama „General eksport DP“ Beograd i „Internacional CG“ DP Beograd, kao i u drugim zavisnim privrednim društvima. Ta potraživanja su dospela. Vršena je prodaja imovine celine bloka XX Kopaonik i po tom osnovu dobijena su sredstava uplaćena na račun Agencije. Međutim, nepostupanjem Agencije onemogućeno je namirenje spornog potraživanja tužilje u određenom iznosu. Tužilja je ostala uskraćena za ostvarivanju svog prava zbog nepostupanja Agencije za privatizaciju po usvojenom planu restrukturiranja. Tužena Agencija je blagovremeno obavestila nadležno Ministarstvo da su se stekli uslovi za isplatu potraživanja tužioca i zatražila saglasnost za tu transakciju – da se realizuje, ali traženu saglasnost nije dobila. Ministarstvo za finansije nije dalo saglasnost za realizaciju isplate tih sredstava.

Agencija i Ministarstvo za finansije su organi Republike Srbije. Zbog nezakonitog postupanja Ministarstva za finansije i privredu odgovorna je i Republika Srbija i to solidarno. Zbog toga su se stekli uslovi propisani članom 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima za obavezivanje tužene Republike Srbije odgovorna za nastalu štetu zbog nenamirenja potraživanja tužilje.

Imajući u vidu napred izneto, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu II izreke.

Odluku pod stavom III odluke, sud je doneo primenom člana 153. ZPP. Tužilja je uspela u sporu pa ima pravo na naknadu troškova a priznati su joj sledeći troškovi i to: za stručni sastav tužbe 13.500,00 dinara, za stručni sastav tri obrazložena podneska po 13.500,00 dinara, za zastupanje na tri održana ročišta po 18.000,00 dinara, za pet neodržanih ročišta 11.250,00 dinara, za sastva dve žalbe po 27.000,00 dinara, na ime takse za tužbu, žalbu i odluku po žalbi po 12.926,80 dinara, što sve ukupno čini iznos od 258.530,40 dinara. Ostali troškovi nisu priznati – za podneske, jer isti nisu bili neophodni.

Odluku pod stavom IV izreke, doneta je primenom člana 165. stav 2. ZPP pri čemu su tužilji priznati troškovi stručnog sastava revizije od 30.000,00 dinara (shodno određenoj vrednosti spora), troškovi za sudsku taksu, za reviziju i odluku po reviziji nisu traženi pa isti nisu ni dosuđeni.

Predsednik veća – sudija,

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković