Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1006/17 od 14.03.2019. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu isplati na ime naknade štete po osnovu neisplaćenih dnevnica za period od 25.01.2009. godine do 25.01.2012. godine, iznos od ukupno 128.840,35 dianra. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 17.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s pozivom na član 404. Zakona o parničnom postupku.

U ovom postupku tužba je podneta 24.01.2012. godine, a ranija prvostepena presuda je ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1248/14 od 14.04.2014. godine, pa se u ovom postupku primenjuje važeći Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18 – u daljem tekstu: ZPP) na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona. S obzirom da je pobijanom drugostepenom presudom preinačena prvostepena presuda i odlučeno o tužbenom zahtevu, revizija je dozvoljena prema noveliranom članu 403. stav 2. tačka 2. ZPP, pa nema zakonskih uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija tužilaca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaposlen kod tužene na radnom mestu policijski službenik u PS ... . U periodu od 25.01.2009. godine do 25.01.2012. godine, tužilac je u okviru svog radnog vremena bio angažovan u obavljanju posebnih zadataka van teritorije PS ... i policijske uprave Pančevo, ali mu nisu isplaćene dnevnice za radno angažovanje na posebnim zadacima van teritorije njegove policijske uprave, kao za službeno putovanje u zemlji. Nalazom i mišljenjem sudskog veštaka ekonomskofinansijske struke utvrđeno je da je u spornom periodu tužilac imao evidentirane dane rada po posebnim zadacima u kojima nije iskazan broj sati i to ukupno 86 evidentiranih dana na posebnim zadacima. Iznos utvrđen veštačenjem dosuđen je prvostepenom presudom tužiocu kao naknada štete zbog neisplaćenih dnevnica, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Pobijanom drugostepenom presudom preinačena je prvostepena presuda i odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca iz razloga što tužilac nije dokazao da se pisanim putem obraćao rukovodiocu organa radi ostvarivanja prava na dnevnicu u upravnom postupku, ili da je zbog „ćutanja administracije“ pokrenuo upravni spor. Po stanovištu drugostepenog suda, osnov za naknadu štete u parnici je konačno i pravnosnažno rešenje nadležnog organa tužene o priznavanju tog prava, doneto u posebnom postupku po zahtevu zaposlenog ili podnetom obračunu putnih troškova u smislu člana 13. Uredbe o naknadi troškova i otpremnina državnih službenika i nameštenika, koje poslodavac nije izvršio, u kom slučaju bi postojala građanskopravna odgovornost za štetu koju zaposleni trpi zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa u smislu člana 172. u vezi sa članom 154. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je u pobijanoj drugostepenoj presudi pogrešno primenjeno materijalno pravo kada je prvostepena presuda preinačena i tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan.

Naime, tužilac je zaposlen u MUP-u i ima status državnog službenika, pa se o njegovom pravu na naknadu troškova vezanih za rad odlučuje primenom Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“ 62/06...99/10), koji u članu 37. stav 1. propisuje da državni službenik ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, za vreme koje je proveo na službenom putu u zemlji ili inostranstvu, za smeštaj i ishranu dok boravi na terenu i naknadu troškova koji su izazvani privremenim ili trajnim premeštajem u drugo mesto rada. Stavom 2. ovog člana propisano je da se uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način na koji se ostvaruju propisuju Uredbom Vlade. Uredbom o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“ 98/07) regulisana je, između ostalog, i naknada troškova službenog putovanja u zemlji, te je u članu 9. stav 1. propisano da se državnom službeniku i namešteniku isplaćuje dnevnica za službeno putovanje u zemlji koja iznosi 5% od prosečne mesečne zarade po zaposlenom u privredi Republike Srbije, prema poslednjem konačnom objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike na dan polaska na službeno putovanje. Prema stavu 2., državnom službeniku ili namešteniku kome je obezbeđena besplatna ishrana, dnevnica za službeno putovanje u zemlji umanjuje se za 80%.

Iz citiranih odredaba proizilazi da je tužena u obavezi da tužiocu kao državnom službeniku naknadi troškove dnevnica za vršenje posebnih zadataka van teritorije radnog mesta na koje je bio raspoređen, s obzirom da je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka utvrđeno da mu za sporne periode nije bio isplaćen pripadajući iznos dnevnica, a kada su u pitanju materijalni troškovi, osnovni uslov za ostvarivanje prava na isplatu je postojanje tih troškova, što je u ovom slučaju ispunjeno. Osim toga, osnovano je revizijsko ukazivanje da tužilac ima pravo na sudsku zaštitu, bez obzira što se prethodno nije obraćao tuženoj sa zahtevom za isplatu dnevnica, jer ostvarivanje i zaštita prava državnih službenika u sudskom postupku nije uslovljena obaveznim vođenjem postupka interne pravne zaštite u situaciji kada zaposleni ostvaruju pravo na novčano potraživanje koje i nije sporno. Stoga je pobijana drugostepena presuda preinačena tako što je odbijena kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda, kao u stavu prvom izreke ove presude, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Kako je tužilac uspeo u postupku po reviziji, primenom odredbi člana 153,154. i 165. ZPP, dosuđeni su im troškovi revizijskog postupka u ukupnom iznosu od 50.000,00 dinara na teret tužene, i to za sastav revizije iznos od 36.000,00 dinara i za taksu na reviziju i odluku 14.000,00 dinara, sve prema važećoj advokatskoj i sudskoj tarifi.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić