Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 228/24 od 03.04.2024. godine, stavom prvim izreke, žalba tužioca delimično je usvojena, pa je prvostepena presuda preinačena u pogledu odluke o troškovima parničnog postupka, tako što je obavezan tuženi da tužiocu pored iznosa od 287.995,00 dinara, isplati iznos od još 33.225,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti odluke, dok su u preostalom delu žalba tužioca kao i žalba tuženog u celosti, odbijene i prvostepena presuda u preostalom delu potvrđena. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u usvajajućem delu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni sud je ocenio da je o posebnoj reviziji tuženog potrebno odlučiti radi ujednačavanja sudske prakse saglasno odredbi člana 404. stav 1. ZPP u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br.10/23), zbog čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tuženog osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog počev od 1999. godine, a od 01.01.2001. godine tužilac je raspoređen na poslove „...“. Dana 22.01.2001. godine, pri obavljanju posla sečenja stabla ručnom sekirom, došlo je samopovređivanja tužioca u vidu traumatske amputacije drugog prsta levog stopala. S obzirom da je u parničnom postupku koji je tužilac pokrenuo protiv svog poslodavca, pravnog prethodnika tuženog, utvrđeno da je do povređivanja tužioca došlo iz razloga što mu poslodavac nije obezbedio zaštitne čizme sa zaštitnom metalnom kapicom za obavljanje posla, pravnosnažnom presudom Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž1 1626/04 od 25.11.2004. godine, a kojom je presuda Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P1 71/02 od 24.09.2004. godine preinačena, tužiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete. Pošto je utvrđeno da je tužilac doprineo nastanku štete jer pri obavljanju posla nije poštovao pravila struke, te da taj doprinos iznosi 40%, dosuđena mu je umanjena naknada srazmerno utvrđenom doprinosu. S obzirom da je navedenom drugostepenom presudom, prvostepena presuda ukinuta u pogledu odluke o zahtevu za naknadu materijalne štete, u ponovnom postupku, stranke su zaključile sudsko poravnanje dana 02.03.2006. godine u predmetu P1 71/05 pred Opštinskim sudom u Sremskoj Mitrovici, tako što je obavezan tuženi da tužiocu naknadi materijalnu štetu na ime razlike između isplaćene zarade od 65% i pripadajuće od 100%, kao i troškove lečenja, što zajedno sa zakonskom zateznom kamatom i troškovima postupka iznosi 80.000,00 dinara.

Nakon povređivanja, tužilac više nije obavljao poslove „...“, već je premešten na poslove „radnika u ...“ počev od 01.10.2002. godine.

Polazeći od činjenice da je tuženi rasporedio tužioca na radnom mesto „radnika u ...“, sa nižim koeficijentom u odnosu na koeficijent koji je ostvarivao po osnovu ugovora o radu na poslovima „...“, tužilac trpi i materijalnu štetu po osnovu razlike u zaradi koju bi ostvarivao da do raspoređivanja na drugo radno mesto koje je u vezi sa povredom na radu, nije došlo i one koju mu tuženi na novom radnom mestu isplaćuje. Nižestepeni sudovi najpre su ocenili da potraživanje tužioca nije zastarelo pošto od dospelosti najstarijeg tužiočevog potraživanja naknade štete pa do podnošenja tužbe, nije protekao rok zastarelosti od tri godine propisan odredbom člana 196. Zakona o radu. Pri tome, samo pravo tužioca iz radnog odnosa ne zastareva, jer se u konkretnom slučaju ne mogu primeniti odredbe Zakona o obligacionim odnosima, pošto na iste ne upućuje specijalan zakon – Zakon o radu. Uzimajući u obzir doprinos tužioca nastanku štete od 40%, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev tužioca delimično osnovan imajući u vidu utvrđen doprinos tužioca nastanku štete, te su mu ovu razliku dosudili, kao i novčanu rentu s obzirom da će i u budućnosti gubiti zaradu, a vodeći računa i o doprinosu tužioca nastanku štete. Pri odlučivanju, nižestepeni sudovi primenili su odredbe članova 16. stav 2. i 3, 16. stav 1. tačka 2, 80, 81. stav 2. Zakona o radu, član 9. stav 1. Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu, kao i odredbe članova 154. stav 1, 155, 173. 174, 177. stav 3. 188. stav 1, 190, 192. i 195. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog suda nižestepeni sudovi su zaključak o neosnovanosti prigovora zastarelosti potraživanja tužioca, zasnovali na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

U konkretnom slučaju, zbog povrede na radu koju je pretrpeo 22.01.2001. godine, tužilac je raspoređen na radno mesto sa nižim koeficijentom za obračun zarade počev od 01.10.2002. godine, koje raspoređivanje je u vezi sa pretrpljenom povredom tužioca. U vreme raspoređivanja na radno mesto sa nižim koeficijentom za obračun zarade, bio je na snazi Zakon o radu („Službeni glasnik RS“, br.70/2001 i 73/2001) koji je u članu 96. propisivao da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu nadoknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom. Iz ovoga sledi da se u pogledu osnova odgovornosti i prava na naknadu primenjuje Zakon o obligacionim odnosima, a ne Zakon o radu, kako to pogrešno zaključuju nižestepeni sudovi, pogrešno se pozivajući pri tom na Zakon o radu („Službeni glasnik RS“, br.24/2005) koji i nije bio na snazi u vreme raspoređivanja tužioca na radno mesto sa nižim koeficijentom bez obzira što su odredba člana 96. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br.70/01 i 73/01) i odredba člana 164. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br.24/05 sa kasnijim izmenama i dopunama), identične. To dalje znači da se na odluku o pravu na naknadu ne primenjuje ni rokovi zastarelosti potraživanja iz radnog odnosa koji u članu 123. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br.70/2001 i 73/2001) iznosi tri godine od dana nastanka obaveze, a koji rok je propisan i odredbom člana 196. sada važećeg Zakona o radu koji nižestepeni sudovi u konkretnom slučaju primenjuju.

Prema članu članu 376. stav 1 Zakona o obligacionim odnosima, potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (subjektivni rok). Početak objektivnog roka, čije je trajanje pet godina prema stavu 2 istog člana, računa se od dana kada je šteta nastala i teče bez obzira da li je i kada oštećeni saznao za štetu i učinioca, tako da njegovim istekom nastupa zastarelost potraživanja naknade štete.

Zastarevanje prema članu 388 ZOO se prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđivanja ili ostvarenja potraživanja. Odredbom člana 392 stav 3 istog zakona propisano je da u slučaju kada je prekid zastarevanja nastao podizanjem tužbe, zastarevanje počinje teći iznova od dana kada je spor okončan ili svršen na neki drugi način.

U konkretnom slučaju, do povređivanja tužioca došlo je 22.01.2001. godine, nakon čega je raspoređen na radno mesto sa nižim koeficijentom počev od 01.10.2002. godine od kada mu se zarada obračunava i isplaćuje primenom ovog koeficijenta. Tužilac je tužbu podneo 07.12.2020. godine a tužbenim zahtevom potražuje razliku u zaradi za period počev od 01.12.2017. godine zaključno sa 30.09.2022. godine, kao i isplatu rente po tom osnovu ubuduće.

Po oceni Vrhovnog suda, do podnošenja tužbe potraživanje tužioca je zastarelo.

Naime, tužilac materijalnu štetu po osnovu manje isplaćene zarade zbog raspoređivanja na radno mesto sa nižim koeficijentom, a koje je u vezi sa pretrpljenom povredom, trpi sukcesivno počev od raspoređivanja na radno mesto sa nižim koeficijentom. Potraživanje prve manje isplaćene zarade po tom osnovu tužilac je mogao ostvarivati u okviru roka zastarelosti propisanog odredbom člana 376. ZOO, a svako sledeće potraživanje mogao je ostvarivati u istom roku koji bi se računao od okončanja tog spora saglasno odredbi člana 392. stav 3. ZOO što je tužilac propustio da učini, pa je do podnošenja tužbe nastupila zastarelost potraživanja naknade štete i novčane rente.

Iz svih iznetih razloga, Vrhovni sud je u stavu drugom izreke preinačio nižestepene presude u usvajajućem delu odluke o tužbenom zahtevu, tako što je isti odbio, kao i zahtev tužioca za naknadu troškova spora.

S obzirom da je tuženi uspeo u postupku po reviziji, na osnovu članova 153. stav 1, 154, 163. stav 2. i 165. stav 2. ZPP, pripadaju mu troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina je određena na ime traženih troškova zastupanja od strane advokata na osam održanih ročišta po 29.250,00 dinara, za sastav četiri podneska po 24.750,00 dinara, za sastav dve žalbe po 49.500,00 dinara, za sastav revizije 49.500,00 dinara što je odmereno u skladu sa Tarifom o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“, br. 43/23), te na ime sudskih taksi za žalbu i drugostepenu odluku u iznosu od po 38.819,00 dinara, za reviziju 77.638,00 dinara i revizijsku odluku 116.457,00 dinara prema važećoj Taksenoj tarifi.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković